Да ли ће студенти испустити победу у зауставном времену

– Добар дан, господине Пипер.
– Да, изволите. 
– Зовем као представник студентских пленума, желели бисмо да Вас ангажујемо за консултанта, као дугогодишњег новинара и човека који прати српски политичку сцену.
– У реду, реците шта бисте желели да ме питате? 
– Бићу врло кратка и конкретна: Да ли, ми студенти, треба да прогласимо победу?
– Да! Победили сте! Остало је само да то и саопштите!
Овај фиктивни разговор водио бих са студентима, да су ме у том имагинарном разговору питали за савет. Пуних 18 година сам био новинар, после тога сам водио инфо-службу једне опозиционе странке и био медијски саветник председника те странке. Током деведесетих, на самом почетку, као клинац од 16 и по година био сам на улици 9. марта 1991. па након тога три месеца на студентским протестима, залуђивао се крајем 20. века да на Радио Индексу мењам свет, и 5. октобра да је дошла слобода. 
Зашто ово пишем? Зато што сам за последње три и по деценије видео много протеста, захтева, „сад је готов” бајки, али и исходе свих тих побуна. И скоро увек се све завршавало са оном народном „прво попијеш пиће, онда пиће попије пиће, онда пиће попије тебе”. 
Оног 9. марта кад смо у Драшковића Вука ми клинци са Дорћола, залуђени да рушимо комунизам, гледали као у Месију, захтеви су били јасни – смена четворице уредника РТС-а. И на крају су били испуњени. 
Пет година након тога студенти су, руку подруку с опозицијом, шетали три месеца. Да би одбранили изборну победу. И успели су. Победа у четири велика града – Београду, Новом Саду, Нишу и Крагујевцу – враћена је опозицији. 
Оној опозицији, Ђинђићевој и Драшковићевој, која је врло брзо показала шта значи кад студенти прихвате да иду руку подруку с опозицијом. Недуго затим баш ти опозиционари, СПО и ДС, својим огромним крађама на нивоу локалне власти, интригама и дрским шибицарењем оставили су студенте на цедилу. 
Чини се да је генерација студената 2025. много паметнија од оних из 1996, па су јасно рекли Ђиласу, Поношу, Јешићу и Милошу Јовановићу: Склоните се, нећемо вас на нашим протестима. 
Ваљда су учили на грешкама претходника. И где су данас студенти, почетком марта 2025. године, три месеца од почетка протеста и обуставе наставе? Они су надомак победе. Чека се да се тим професора Грађевинског факултета огласи да ли је сада достављена целокупна документација, након што је Скупштина Србије 4. марта усвојила измене закона којим ће школарине студената бити смањене за 50 одсто, док ће универзитети имати за петину веће приходе. 
Уз то, почела су и хапшења оних који се сумњиче за коруптивне радње у вези с падом надстрешнице. 
„Студенти, скуп 15. марта треба да буде скуп победе. Тада прогласите победу, јер најважније је знати тренутак када то да се уради. Реците, победили смо, враћамо се у клупе, али увек, ко год да је власт, ако проценимо да постоје велики проблеми у друштву, ми ћемо поново изаћи на улицу”, била би моја порука како да наступе, на мом имагинарном састанку с врхом Пленума. 
Студенти би тако задржали ауторитет код великог броја људи да су успели да се изборе за своје захтеве, да их је власт уважила као снажан покрет, као и да ће власт убудуће озбиљно размишљати да испред себе има јаку младу заједницу која жели добро својој земљи. 
Али, да ли ће тако и бити? Шта ако не буде тај сценарио? Шта ако онај врх Пленума, коме је Кухарица замена за Устав сопствене земље, одлучи да повуче осталих 95 одсто студената у провалију? 
Прво што следи је изгубљена школска година на Универзитету. За све. Замислите хаос који из тога настаје. Матуранти средњих школа у јуну полажу пријемни, уписују факултете, и онда од октобра имамо две генерације студената који су прва година. Да ли је уопште могуће, у буквалном физичком смислу броја професора и асистената, зграда, учионица, амфитеатара, држати предавања и вежбе за две генерације у истој години? Није. А да не говоримо о свему осталом. 
Али, постоји и нешто много злокобније што би се надвило над студентски протест, а чега смо сведоци последњих дана. Насиље. Огољено, примитивно, брутално. Покушаји упада у градске и општинске куће у Новом Саду, Зајечару, Богатићу, показатељи су онога шта би у будућности опозиција покушала да уради са студентским протестима. 
Можда чак и у суботу, 15. марта у Београду. Просто да злоупотреби велики број људи који би дошао да подржи студенте и покуша да насилно уђе у парламент и друге институције. Не брините, од тога не би било ништа, јер би се 90 одсто присутних грађана и студената повукло при таквом сценарију, али је довољно застрашујуће да такве идеје чак и постоје. 
У сценарију где студенти одлуче да се не врате у клупе и прогласе победу, покушаји насилних опозиционих упада узимали би маха током априла, студената би било све мање на улици, са хиљада протести би се свели на стотине и на крају десетине залудних шетача, и негде половином маја све би утихнуло и на крају се угасило.
Зато, момци и девојке, не дозволите да вам се понови финале Лиге шампиона из 1999. године. Тада је Бајерн Минхен голом Баслера у шестом минуту водио против Манчестер Јунајтеда све до 90. минута. 
И онда – два гола у зауставном времену. Шерингем 91. и Солскајер 93. минут преокренули су већ такорећи сигурну победу Бавараца. 
Не дозволите да се вама све преокрене, да примите два гола у зауставном времену и изгубите утакмицу због опозиционих кибицера који су већ месецима пијавице на вашим протестима. Вратите се у клупе као победници, не дозволите да вас Јешић, Погачар, Милош Јовановић и Наташа Кандић увуку у своје лудачке приче и на крају одведу у пораз. 
Побринули сте се за проблем, не марите за критику, гласи стара јапанска пословица.

*Новинар