Da li će studenti ispustiti pobedu u zaustavnom vremenu

– Dobar dan, gospodine Piper.
– Da, izvolite. 
– Zovem kao predstavnik studentskih plenuma, želeli bismo da Vas angažujemo za konsultanta, kao dugogodišnjeg novinara i čoveka koji prati srpski političku scenu.
– U redu, recite šta biste želeli da me pitate? 
– Biću vrlo kratka i konkretna: Da li, mi studenti, treba da proglasimo pobedu?
– Da! Pobedili ste! Ostalo je samo da to i saopštite!
Ovaj fiktivni razgovor vodio bih sa studentima, da su me u tom imaginarnom razgovoru pitali za savet. Punih 18 godina sam bio novinar, posle toga sam vodio info-službu jedne opozicione stranke i bio medijski savetnik predsednika te stranke. Tokom devedesetih, na samom početku, kao klinac od 16 i po godina bio sam na ulici 9. marta 1991. pa nakon toga tri meseca na studentskim protestima, zaluđivao se krajem 20. veka da na Radio Indeksu menjam svet, i 5. oktobra da je došla sloboda. 
Zašto ovo pišem? Zato što sam za poslednje tri i po decenije video mnogo protesta, zahteva, „sad je gotov” bajki, ali i ishode svih tih pobuna. I skoro uvek se sve završavalo sa onom narodnom „prvo popiješ piće, onda piće popije piće, onda piće popije tebe”. 
Onog 9. marta kad smo u Draškovića Vuka mi klinci sa Dorćola, zaluđeni da rušimo komunizam, gledali kao u Mesiju, zahtevi su bili jasni – smena četvorice urednika RTS-a. I na kraju su bili ispunjeni. 
Pet godina nakon toga studenti su, ruku podruku s opozicijom, šetali tri meseca. Da bi odbranili izbornu pobedu. I uspeli su. Pobeda u četiri velika grada – Beogradu, Novom Sadu, Nišu i Kragujevcu – vraćena je opoziciji. 
Onoj opoziciji, Đinđićevoj i Draškovićevoj, koja je vrlo brzo pokazala šta znači kad studenti prihvate da idu ruku podruku s opozicijom. Nedugo zatim baš ti opozicionari, SPO i DS, svojim ogromnim krađama na nivou lokalne vlasti, intrigama i drskim šibicarenjem ostavili su studente na cedilu. 
Čini se da je generacija studenata 2025. mnogo pametnija od onih iz 1996, pa su jasno rekli Đilasu, Ponošu, Ješiću i Milošu Jovanoviću: Sklonite se, nećemo vas na našim protestima. 
Valjda su učili na greškama prethodnika. I gde su danas studenti, početkom marta 2025. godine, tri meseca od početka protesta i obustave nastave? Oni su nadomak pobede. Čeka se da se tim profesora Građevinskog fakulteta oglasi da li je sada dostavljena celokupna dokumentacija, nakon što je Skupština Srbije 4. marta usvojila izmene zakona kojim će školarine studenata biti smanjene za 50 odsto, dok će univerziteti imati za petinu veće prihode. 
Uz to, počela su i hapšenja onih koji se sumnjiče za koruptivne radnje u vezi s padom nadstrešnice. 
„Studenti, skup 15. marta treba da bude skup pobede. Tada proglasite pobedu, jer najvažnije je znati trenutak kada to da se uradi. Recite, pobedili smo, vraćamo se u klupe, ali uvek, ko god da je vlast, ako procenimo da postoje veliki problemi u društvu, mi ćemo ponovo izaći na ulicu”, bila bi moja poruka kako da nastupe, na mom imaginarnom sastanku s vrhom Plenuma. 
Studenti bi tako zadržali autoritet kod velikog broja ljudi da su uspeli da se izbore za svoje zahteve, da ih je vlast uvažila kao snažan pokret, kao i da će vlast ubuduće ozbiljno razmišljati da ispred sebe ima jaku mladu zajednicu koja želi dobro svojoj zemlji. 
Ali, da li će tako i biti? Šta ako ne bude taj scenario? Šta ako onaj vrh Plenuma, kome je Kuharica zamena za Ustav sopstvene zemlje, odluči da povuče ostalih 95 odsto studenata u provaliju? 
Prvo što sledi je izgubljena školska godina na Univerzitetu. Za sve. Zamislite haos koji iz toga nastaje. Maturanti srednjih škola u junu polažu prijemni, upisuju fakultete, i onda od oktobra imamo dve generacije studenata koji su prva godina. Da li je uopšte moguće, u bukvalnom fizičkom smislu broja profesora i asistenata, zgrada, učionica, amfiteatara, držati predavanja i vežbe za dve generacije u istoj godini? Nije. A da ne govorimo o svemu ostalom. 
Ali, postoji i nešto mnogo zlokobnije što bi se nadvilo nad studentski protest, a čega smo svedoci poslednjih dana. Nasilje. Ogoljeno, primitivno, brutalno. Pokušaji upada u gradske i opštinske kuće u Novom Sadu, Zaječaru, Bogatiću, pokazatelji su onoga šta bi u budućnosti opozicija pokušala da uradi sa studentskim protestima. 
Možda čak i u subotu, 15. marta u Beogradu. Prosto da zloupotrebi veliki broj ljudi koji bi došao da podrži studente i pokuša da nasilno uđe u parlament i druge institucije. Ne brinite, od toga ne bi bilo ništa, jer bi se 90 odsto prisutnih građana i studenata povuklo pri takvom scenariju, ali je dovoljno zastrašujuće da takve ideje čak i postoje. 
U scenariju gde studenti odluče da se ne vrate u klupe i proglase pobedu, pokušaji nasilnih opozicionih upada uzimali bi maha tokom aprila, studenata bi bilo sve manje na ulici, sa hiljada protesti bi se sveli na stotine i na kraju desetine zaludnih šetača, i negde polovinom maja sve bi utihnulo i na kraju se ugasilo.
Zato, momci i devojke, ne dozvolite da vam se ponovi finale Lige šampiona iz 1999. godine. Tada je Bajern Minhen golom Baslera u šestom minutu vodio protiv Mančester Junajteda sve do 90. minuta. 
I onda – dva gola u zaustavnom vremenu. Šeringem 91. i Solskajer 93. minut preokrenuli su već takoreći sigurnu pobedu Bavaraca. 
Ne dozvolite da se vama sve preokrene, da primite dva gola u zaustavnom vremenu i izgubite utakmicu zbog opozicionih kibicera koji su već mesecima pijavice na vašim protestima. Vratite se u klupe kao pobednici, ne dozvolite da vas Ješić, Pogačar, Miloš Jovanović i Nataša Kandić uvuku u svoje ludačke priče i na kraju odvedu u poraz. 
Pobrinuli ste se za problem, ne marite za kritiku, glasi stara japanska poslovica.

*Novinar