Принцип Кришто

Тек што је са насловних страна новина и првих вести телевизија сишао Бојан Кришто, донедавни директор београдског аеродрома, иначе кадар Г17 плус, нема дана да се неки медиј не позабави готово афером – платама менаџера или управе појединих јавних или државних предузећа. Најновија је, али, вероватно не и последња, Вида Узелац, директорка Централног регистра, катастра хартија од вредности. Високи државни чиновник са, наводном, платом од 14.000 евра. Испаде Кришто још и скромни дечко.  

Али, он није усамљен случај него – принцип. То накарадно награђивање партијских кадрова, по којем се плате деле појединцима, а резултати (не)рада социјализују, наследила је и ова влада Мирка Цветковића. И она, свеједно што јој је тај проблем утрапљен као врућ кестен, не може да буде амнестирана од одговорности за све садашње, али и будуће Крезове у државним предузећима. Коначно, она им је благосиљала, према речима актуелног потпредседника владе и министра економије Млађана Динкића, све планове и процедуре. Па и принципе награђивања или за наше прилике – богаћења на рачун државе и пореских обвезника.

Договори за формирање коалиције и скупштинске већине, а потом и владе, трајали су недељама. Ништа краће и расподела политичког „плена” – руководећих места у јавним предузећима и управним одборима. Безмало половина министара, па и сам премијер Цветковић, нису у овом кабинету од јуче. Знали су, дакле, због чега се „отеже ред кадрова за та места” – наравно, у питању су плате и многе привилегије у запошљавању оданих и блиских људи. Сада се поједини министри безмало ишчуђавају како су то неки „мангупи” из њихових редова искористили прилику да се лако и брзо богате на рачун сиротог народа, а све заступајући јавни интерес.

Чак и председник Србије, Борис Тадић, није могао да остане по страни. Да ли као први човек државе или партијски лидер, али је поручио да се и рад у јавним предузећима мора мерити постигнутим резултатима. Другим речима, ако се бележе губици, нема високих плата и бонуса. Шта то значи? Да су ти људи амнестирани за сваки резултат који постигну, јер држава одређује цене струје, телефонских импулса или горива… О каквим се менаџерским и другим микроекономским резултатима и дометима може разговарати у тим околностима? Та предузећа нису корпорације или акционарска друштва (изузев НИС-а, али у стопостотном власништву државе и 80 одсто код Телекома) којим се газдује у складу с добрим домаћинским обичајима и стриктном контролом газде. Не. Ако добро раде, рецимо као Телеком, све је у најбољем реду и нико због тога не диже галаму, али ако прави губитке као, на пример, Електропривреда Србије, јер је цена струје одлуком државе због социјалних разлога далеко од тржишне – опет никоме ништа. Да ли је неки директор ЕПС-а кажњен због губитака? Није. И што би? Они су ту партијски постављени, а не на основу конкурса, са свим својим способностима и професионалним одговорностима.

И онда, за крај, потпредседник владе и министар економије Млађан Динкић пре неки дан поручи са неког скупа о малим и средњим предузећима да је једина шанса за ново запошљавање – приватни сектор. Вероватно за оне који нису кадрови његове, али и осталих партија из садашње коалиције. Бар до следећих избора, а после ћемо видети.