Princip Krišto

Tek što je sa naslovnih strana novina i prvih vesti televizija sišao Bojan Krišto, donedavni direktor beogradskog aerodroma, inače kadar G17 plus, nema dana da se neki medij ne pozabavi gotovo aferom – platama menadžera ili uprave pojedinih javnih ili državnih preduzeća. Najnovija je, ali, verovatno ne i poslednja, Vida Uzelac, direktorka Centralnog registra, katastra hartija od vrednosti. Visoki državni činovnik sa, navodnom, platom od 14.000 evra. Ispade Krišto još i skromni dečko.  

Ali, on nije usamljen slučaj nego – princip. To nakaradno nagrađivanje partijskih kadrova, po kojem se plate dele pojedincima, a rezultati (ne)rada socijalizuju, nasledila je i ova vlada Mirka Cvetkovića. I ona, svejedno što joj je taj problem utrapljen kao vruć kesten, ne može da bude amnestirana od odgovornosti za sve sadašnje, ali i buduće Krezove u državnim preduzećima. Konačno, ona im je blagosiljala, prema rečima aktuelnog potpredsednika vlade i ministra ekonomije Mlađana Dinkića, sve planove i procedure. Pa i principe nagrađivanja ili za naše prilike – bogaćenja na račun države i poreskih obveznika.

Dogovori za formiranje koalicije i skupštinske većine, a potom i vlade, trajali su nedeljama. Ništa kraće i raspodela političkog „plena” – rukovodećih mesta u javnim preduzećima i upravnim odborima. Bezmalo polovina ministara, pa i sam premijer Cvetković, nisu u ovom kabinetu od juče. Znali su, dakle, zbog čega se „oteže red kadrova za ta mesta” – naravno, u pitanju su plate i mnoge privilegije u zapošljavanju odanih i bliskih ljudi. Sada se pojedini ministri bezmalo iščuđavaju kako su to neki „mangupi” iz njihovih redova iskoristili priliku da se lako i brzo bogate na račun sirotog naroda, a sve zastupajući javni interes.

Čak i predsednik Srbije, Boris Tadić, nije mogao da ostane po strani. Da li kao prvi čovek države ili partijski lider, ali je poručio da se i rad u javnim preduzećima mora meriti postignutim rezultatima. Drugim rečima, ako se beleže gubici, nema visokih plata i bonusa. Šta to znači? Da su ti ljudi amnestirani za svaki rezultat koji postignu, jer država određuje cene struje, telefonskih impulsa ili goriva… O kakvim se menadžerskim i drugim mikroekonomskim rezultatima i dometima može razgovarati u tim okolnostima? Ta preduzeća nisu korporacije ili akcionarska društva (izuzev NIS-a, ali u stopostotnom vlasništvu države i 80 odsto kod Telekoma) kojim se gazduje u skladu s dobrim domaćinskim običajima i striktnom kontrolom gazde. Ne. Ako dobro rade, recimo kao Telekom, sve je u najboljem redu i niko zbog toga ne diže galamu, ali ako pravi gubitke kao, na primer, Elektroprivreda Srbije, jer je cena struje odlukom države zbog socijalnih razloga daleko od tržišne – opet nikome ništa. Da li je neki direktor EPS-a kažnjen zbog gubitaka? Nije. I što bi? Oni su tu partijski postavljeni, a ne na osnovu konkursa, sa svim svojim sposobnostima i profesionalnim odgovornostima.

I onda, za kraj, potpredsednik vlade i ministar ekonomije Mlađan Dinkić pre neki dan poruči sa nekog skupa o malim i srednjim preduzećima da je jedina šansa za novo zapošljavanje – privatni sektor. Verovatno za one koji nisu kadrovi njegove, ali i ostalih partija iz sadašnje koalicije. Bar do sledećih izbora, a posle ćemo videti.