Мале земље имају шансу

Професор Џозеф Штиглиц одржао је 9. децембра предавање пред угледним пословним људима, економским стручњацима и новинарима поводом десет година успешног пословања компаније „Делта Ђенерали осигурање”.

Професор Штиглиц добио је Нобелову награду за економију 2001. године, као један од твораца теорије асиметричности информација. Предаје на престижном Универзитету Колумбија, држава Њујорк, радио је у Светској банци као њен потпредседник и главни економиста. Био је и саветник Барака Обаме на председничким изборима, а однедавно су га ангажовале Уједињене нације да води новоформирану Комисију за решавање проблема глобалне економске кризе. „Политика” преноси изводе из његовог предавања и разговора који је уследио.

                                                            * * *

Ми економисти немамо лепе вести и будућност је доста мутна. Ово је сигурно највећа економска криза од тридесетих година. У неким аспектима има више неизвесности у односу на ту кризу из тридесетих година.

Ова је резултат многих грешака у финансијском сектору. Главни део америчке економије, глобалне економије, практично je уништен и на многе начине ова криза је слична финансијским кризама у земљама у развоју, али први пут од велике депресије таква врста проблема види се у центру глобалне економије, а то су Сједињене Америчке Државе.

У последњих седам година потрошња је била та која је одржавала америчку економију, као и економски балон стабилних кредита, цене су расле, инвестиције су омогућавале људима да извлаче новац од некретнина, нису морали да штеде новац за пензију зато што су вредности њихових кућа расле. Американци су узели 1.950 милијарди нових кредита и већи део тога је одлазио на потрошњу. Та врста потрошње довела је до тога да се штедња практично истопила. То је било неодрживо. А неко је рекао „оно што је неодрживо – неће се одржати”. То је оно што сада видимо. Та игра је готова и мислим да је ово фундаментални проблем у америчкој економији.

Олуја у америчкој привреди је тек почела. Прошлог петка је била вест да је преко пола милиона људи изгубило посао, до краја децембра биће отприлике укупно два милиона људи који су остали без посла. Дакле, требало би да обезбедимо два милиона нових послова, тако да је разлика између понуде и тражње, када је посао у питању, четири милиона. То је велика цифра коју треба превазићи.

До сада се на глобалном нивоу стално говорило о концепту раздвајања, на пример да неке земље, попут Кине и Индије, бележе економски раст и поред кризе и да оне неће бити погођене кризом као САД. Ја сам увек мислио да је то заваравање, а показало се да је то тачно.

Америка је извозила хипотеке. Један од основних проблема био је појам секуритизације, која је у Америци заснована на премиси да се будала рађа сваког тренутка и да ће се увек пронаћи будале у читавом свету, а пуно њих су нашли у Европи. Половина лоших хипотека продата је у Европи. Криза се сада шири према Кини и Индији због међузависности глобалних кредита.

Криза ће различите земље погодити на различите начине, али је врло важно схватити који су то канали којима ће те земље бити погођене овом кризом. Неке државе ће бити погођене прво трговином, на пример Мексико, који највише извози у САД. Бразил је, рецимо, погођен због тога јер ће цена по којој продаје гвожђе бити нижа. Неке земље ће бити више погођене, то су земље које су биле више задужене. Морају да позајмљују новац сваке године и цена тог капитала биће већа. Државе које имају трговински дефицит морају да финансирају тај дефицит и биће им све теже и теже да то раде, мораће да се суоче са вишим каматама приликом финансирања тог дефицита.

(/slika2)У данашњем свету глобализације, стране инвестиције су врло важне за многе земље и те инвестиције ће бити успорене.

И поред тога што је ово криза која је започела у центру, периферија ће бити највише погођена, чак и државе које имају добру економску политику.

Не кажем да сам стручњак за овај део света, али чини ми се да ће заиста бити погођен кризом, делимично зато што постоји индиректна или директна зависност од Европе, а Европа ће имати велике последице због свега овога, много веће него Америка.

Пад берлинског зида означио је крај комунизма и уверења да је тај економски систем добар, а финансијски проблеми у Америци показују да треба доћи до дерегулативе.

Чак је и Ален Гринспен открио да постоји мана, постоји грешка у његовом начину размишљања. Међутим, он је то схватио тек пошто је упропастио читаву глобалну економију. Многи људи су му рекли да постоје неки проблеми, али цео свет је морао да прође кроз то искуство да би он схватио да се тржишта не исправљају сама по себи, макар не у кратком временском периоду.

Пре 75 година у контексту велике депресије постојала је слична дебата где су многи економисти рекли – „тржишта се исправљају и сама по себи, јесте да дође до грешака на тржиштима, али тржишта се исправљају и привреда опет дође на своје”. Кејнзов одговор је био – да, дугорочно гледано, сви ћемо ми умрети и поента је била да је време које је потребно да се опорави привреда предугачко. Америчко финансијско тржиште је пропало. Тек сада схватамо колико је ситуација озбиљна.

Америка је имала проблема са регулативом деведесетих година. Гринспен и Грубин су рекли – „не, не можемо ми да регулишемо, јер ће то да уништи иновацију”. Они који су веровали у дерегулацију тада су победили, али је Америка као држава изгубила. А требало је усвојити нову регулативу, како би се променио финансијски пејзаж и контекст, али законодавци нису веровали у регулативу. Ако имате законодавца који не верује у регулативу, нећете добити законе, прописе и остало. И то је важна лекција.

Осамдесетих година Пол Вокер је био шеф Федералних резерви и он је успео да спусти инфлацију, али је веровао у регулативу, схватио је ограничење тржишта. За Роналда Регана то је било неприхватљиво и Вокер је добио отказ. Ко га је заменио? Ален Гринспен, дакле неко ко не верује у регулативу, он није радио оно што је требало да ради и због тога данас трпимо последице.

Како да се сада извучемо из свега овога?

Покушавамо на неки начин да спречимо даљи распад економије. Добре вести у овоме јесу да је Конгрес успоставио једну комисију која ће сагледавати и вршити мониторинг онога што се дешава.

Да ли ће повратити поверење народа? Вероватно само мало. Није дошло до смене оних који све ово раде, није дошло до промене законодавства, регулаторних тела. Једино питање за чији одговор смо сигурни јесте да ли су порески обвезници добили нешто од свега тога – не баш.

Могуће је да ће бити нека помоћ дата аутомобилској индустрији, али можда са опредељењем да ће доћи до реструктурирања.

Једно од питања које се поставља у транзицији јесте да ли је боље ревитализовати банкротирано предузеће или основати ново. Ми смо потрошили 700 милијарди долара за спас финансијских институција. Тимови стручњака почињу да говоре да би било боље да пустимо те банке низ воду и да оснујемо нове банке које ће дати боље кредите и боље позајмице. Око тога се води дебата, али и око тога да ли ћемо помоћи аутомобилској индустрији или Волстриту и онима који су власници акција? Коме ћемо помоћи, кога ћемо спасити?

Коначно, колико би требало да буде широка регулатива? Она не би смела да гуши иновацију, али треба схватити да већина иновација у неколико последњих година није учинила нашу економију ефикаснијом. Добра регулатива може да помогне иновацију и да побољша ефикасност економије.

Коначна контроверза је питање ко треба да плати за помагање финансијском сектору? Мислило се заправо да ће финансијски сектор сам отплатити тај дуг. Рекло се, ако они морају да плате, то ће обесхрабрити приватни капитал, али, с друге стране, то би било праведно и приближно нечему што би се звало чишћење тих лоших хипотека и да би они требало да плате ту цену.

Дакле, главно питање је у ком смеру иде економија? И шта заправо треба урадити?

На неки начин мислим да је проблем глобалан, не само амерички. Значи, смањење ефекта глобалног загревања, реформа глобалног финансијског система, помоћ земљама у развоју је такође нешто што је врло важно, па и помоћ малим привредама. Ако можемо њима да доставимо више новца, онда би то био новац који је добро потрошен.

Можемо да преуредимо своје корпоративно управљање и регулаторне системе. Треба имати антимонополске законе, мониторинг политике, морамо се фокусирати на дугорочну стабилност, не само на инфлацију и имаћемо други економски контекст.

У Америци је настао проблем, а реакција Америке била је разочаравајућа. Америка је, међутим, и даље највећа привреда у свету, али Америка није највећи извор штедње. Америка је изгубила своју доминацију у производњи, а може изгубити примат у финансијском сектору. Она је била заснована на претпоставци бољих институција у управљању ризицима и капиталом, међутим, то сада више није извесно.

Биће и даље трговине и капитала, а мале земље би могле да имају предност у новој светској констелацији. Биће нових идеја како управљати комплексном економијом у 21. веку.

Мислим да ће то пружити прилику, али и нове ризике.

Приредили:  А. Николић - М. Бркић

--------------------------------------------------------

Више новца за мале земље

Одговарајући на питање о свом ангажману у новоформираној Комисији Уједињених нација, професор Штиглиц је рекао:

„Разлог што је она уопште успостављена јесте управо брига већине земаља света да доноси одлуке везане за глобалну финансијску архитектуру, глобалне економске, финансијске системе и потребе да се чују гласови мањих, сиромашних земаља.

Имаћемо састанке на највишем нивоу у Уједињеним нацијама тек на пролеће, до тада ћемо писати извештаје за тај састанак. Мислим да ћемо причати о томе да мора да дође до реформе глобалног система резерви. Долар више није стабилна валута, нестабилност долара доприноси нестабилности на глобалном нивоу.

Мислим да морамо да створимо једну светску резерву новца, а чињеница да развијене земље иду контрациклично са својом макрофискалном политиком, морамо да идемо у контраправцу и да ту треба да дође до неких промена. Више средстава мора бити доступно малим земљама, како би се опоравиле.”

------------------------------------------------------

Криза и нове шансе

На питање потпредседника владе Божидара Ђелића да ли ће Србија бити погођена кризом и како да се позиционира у тим околностима, професор Штиглиц је одговорио:

„Када сам био саветник за економију у оваквим сличним и тешким ситуацијама, и када је економија била лоше, увек смо покушавали да на повољнији начин тумачимо те догађаје. Заиста је потребан одређени оптимизам, јер и Барак Обама се кандидовао на платформи наде. То је она чувена дилема – чаша је или полупразна или полупуна.

Мислим да је главно питање како претворити оно што представља проблем у нове могућности, нове шансе? Како да искористимо кризу, како да заштитимо људе који су њоме највише погођени и како да појачамо економију.”

---------------------------------------------------

Гринфилд или приватизација

Некадашњи потпредседник владе Мирољуб Лабус питао је професора Штиглица како Србија да изађе из ове ситуације када „један аутомобил возе два возача” – гувернер и премијер, а свако има свој циљ, када није завршила приватизацију и како да без структурних промена и без боље регулативе избегне рецесију?

Штиглиц је одговорио:

„Свако друштво мора да размишља о тим структурним проблемима. Мислим да јако важно питање које има везе са овом кризом гласи да је понекад боље започети гринфилд инвестицију, него се упустити у неефикасну приватизацију. То је стратегија Кине. Они су у томе имали сјајан успех, расли су 30 година, бележе раст од 9,7 одсто годишње. Међутим, уколико желите да оснујете нову фирму, морате имати приступ капиталу, кредиту и када имате високе камате. Дакле, боље је започети и основати нову фирму, у ситуацији када имате високе камате.

У Америци постоје кредити за мала предузећа којима се преузима део ризика од стране приватних банака. То је један систем који је доста ефикасан. Чули сте за „Федерал Експрес”, они су започели као мало предузеће подржано од стране државе, а то је сада читава индустрија која запошљава стотине хиљада људи. То је пример нове стратегије предузећа, насупрот стратегији приватизације.”

-----------------------------------------------------------

Немачка–Србија

Божидар Ђелић: „Немачка и њена економија изграђена је у великој мери тако што су реосигуравајућа и осигуравајућа друштва била кључни акционари највећих индустријских компанија. Тиме су јој дали стабилност, и дугорочну перспективу. Да ли тај модел треба да применимо у Србији?”

Џозеф Штиглиц: „Мислим да је ово што сте рекли тачно. Поента је да осигуравајућа друштва и компаније морају да играју важну улогу у дугорочним инвестицијама, али морају истовремено да схвате да може постојати и волатилност, чак и код дугорочне имовине.”

--------------------------------------------------------

Евро у Србији?

Мирољуб Лабус: Да ли Ви мислите да је можда дошло време да и Србија промени једну од својих основних институција, а то је динар и да га замени евром?

Штиглиц: „Питање је одлично, али је истовремено и врло тешко. Пуно земаља је поставило слично питање, а искуства у већини тих земаља нису била позитивна.

У Европи постоји проблем са јединственом валутом. Она ће свакако преживети, али постоје напетости. Многе земље су врло незадовољне. У овом тренутку питање је – да ли је Србија довољно интегрисана у Европу да уведе евро и да приступи еврозони. Али, када Србија постане део Европске уније, када трговина постане интегрисанија са европском, дакле, када постанете потпуно интегрисани, и то на здравим пореским основама, и када почнете да помажете оним деловима који имају проблема, што још не радите, када се то догоди – онда ће све предности увођења евра за једну малу државу, као што је Србија, бити много видљивије и јасније.