Седам душа на девет квадрата

Јадранска Лешница – Кућа ми је напукла и може да падне сваког тренутка. Снег неће издржати а онда не знам где ћу. Живим са двоје деце од две и три и по године, док су у другој соби отац, мајка, брат и сестрина ћерка – прича нам испред омалене плаво-беле куће Дејан Живковић (21), један од око 120 житеља Прекоречке мале у Јадранској Лешници. Он, као и већина комшија, живи од материјалне помоћи и прошње, углавном по Босни. 

Из центра села се довде стиже излоканим путем који више личи на широк канал. Са обе стране блатњавог пута су куће, тек понека од чврстог материјала, са највише две просторије, већина са крововима на којима има свега а најмање црепа. У каналу поред пута – разбацано смеће. „Јесте прљаво, али где да бацам ђубре кад нам не дају контејнере. Нико нас Цигане не шиша ни две паре”, каже нам једна од житељки овог насеља.

Јовица Мршић, глава деветочлане породице, покушава да закрпи рупе на делу полусрушене просторије. Унутра, у девет квадрата, живи са супругом и седморо деце, најмлађе има 11 месеци а најстарије десет година. Троје их је дорасло за школу, али ниједно није ђак.

– Добијамо социјалну упомоћ и дечији додатак, али то је довољно само за неколико дана у месецу. Сваког дана нам треба шест кила хлеба и бар три литра млека. Радим и под надницу, али посла слабо има – каже нам Јовица

У дворишту преко пута гомила гвожђурије, веш-машина и шпорета које скупља Љубо Славковић (57), отац петоро одрасле деце.

– На бироу сам 20 година, никако да добијем неко запослење. Нас овде обилазе само ови што пописују струју за коју свака кућа дугује. А струја никаква, можеш руком да ухватиш жицу, јаче светли свећа од сијалице – јада се Љубо.

Драгорад Миладиновић, власник најбоље куће у мали, радио је у државном предузећу, једно време и у Русији, али сада нема посла. Под кровом их је осморо, жена, син, три ћерке и двоје унучади.

– Једна ћерка је фризерка без посла, друга је средњошколка и тешко да ће после школе наћи запослење, а син је возач, и он је на бироу – каже Драгорад, а његов син Драгић додаје:

– Пред изборе су долазиле скоро све странке, наобећавали се онолико, а сад ништа. Барем да имамо струју како ваља, а овако и кућни апарати, ко их има, тешко раде. Бандере пропале, жице легле по џанарикама. Пре неколико година смо добили три чесме, и то је то. Хигијена никаква, канализације нема, многи немају ни клозет, само нас Бог чува од неке заразе – истиче Драгић, а окупљене комшије климањем главе одобравају његове речи.