Мокрин је прича без краја

Кикинда – Пензионисани професор физичке културе из Кикинде Драгољуб Бата Бадрљица годинама сакупља старе предмете у намери да од заборава сачува експонате који сведоче о животу предака из његовог родног Мокрина и условима у којима су живели.

За себе каже да је истраживач прошлости Мокрина и околине и вечити дужник своме роду и завичају, а јавности знан као радознали Мокринчанин и хроничар. Око 50.000 разних предмета, експоната, фотографија, докумената из дуге половине 19. и прве половине 20. века прикупља већ 50 година, а сместио их је где другде него у мокрински Завичајни музеј, чији је оснивач.

– Да имам палату од сто соба, све би биле препуне стварима које сам сакупио. Мокрин је велика прича без краја. Ја сам успео да се изборим за четири просторије у мокринској Варошкој кући, која датира из 1790. године. Успео сам да за њено уређење добијем помоћ Европске уније, замењен је под, кров и уређен ентеријер – прича Бадрљица.

Део импозантне збирке изложио је у кикиндском Историјском архиву и сви предмети сведоче о богатом историјском наслеђу Мокрина. Колекционар старих предмета имао је помоћ, како каже, „и академика и земљорадника” који су му уступили део старих ствари.

– Постоји податак да је само у мокринском атару пронађено преко 65 места где су некада постојала насеља у различитим временима. Ми као радознали истраживачи трудимо се да у том смислу помогнемо и Кикинди, Иђошу, Меленцима и скроз до Владивостока, Јапана, Аустралије. Тамо су моји некадашњи ученици и пријатељи, њих више од пет стотина са којима сарађујем – истиче професор.

Историјски архив у Кикинди желео је да прикаже део мокринског наслеђа, а све у циљу децентрализације културе, каже в. д. директора ове установе Срђан Сивчев.

– Жеља нам је била да Историјски архив изместимо мало из свог седишта и да се успостави сарадња са удружењима и музејима који делују у селима. Зато смо „осветлили” и Мокрин и на тај начин показали посетиоцима да постоји вредност мокринског музеја који баштини артефакте и предмете из ближе и даље прошлости, не само Мокрина него и целог северног Баната – наводи Сивчев.

Мокринчани се поносе изјавом Милована Илића Минимакса: „Ако тврдиш да си из Мокрина, а ниси написао ниједну књигу, значи да се лажно представљаш.” Можда се зато и љуте кад новинари напишу да је Мокрин село крај Кикинде. Њихови неизбрисиви трагови овековечени су у бројним књигама и изузетном културном деловању. У том славном низу, поред Мике Антића и Раше Попова, име је и новинара „Политике” Богдана Танета Ибрајтера, чија се карикатура са овековеченим догађајима и људима из Мокрина налази у Завичајном музеју.

Јединствени предмети

Међу бројним предметима су и радио из 1929. године, официрска сабља и шлем из Великог рата, фотографије непознатих лепотица мокринских, али и јединствени приказ краљевског пара Александра и Марије Карађорђевић извезених на гоблену. У овим бајковитим историјским причама издваја се и једна фотографија чији је аутор непознат, а стигла је у руке професора Бадрљице, да би потом била објављена у часопису „Национална географија”.

– То је слика војника француских колонијалних снага, који су били у Мокрину 1919. године. Било их је 220 са генералом Примоом на челу, пореклом из Индије, Сенегала, Марока... Војници су имали радио-станицу преко које су добијали вести са Мировне конференције у Паризу. Чим сам пронашао ову фотографију, послао сам је „Националној географији”, а изашла је одмах у следећем броју – поносно прича хроничар мокрински, Драгољуб Бадрљица.