Микин златни прах

Мокрин – „Кад умрем, немојте да тугујете, него запалите ватру у селу. Певајте, играјте и казујте поезију око ње. Пре тога, нека звоне црквена звона”, оставио је у аманет Мирослав Мика Антић свом пријатељу Мити Голићу из Мокрина. Тако је и било тог 24. јуна 1986. године. Судбина је хтела да Мита поживи 54 године, као и Мика, а све до тада, сваког лета истог датума палио је 54 бакље у центру Мокрина, онако како је велики песник, новинар, редитељ, сликар желео. Од тада је настао Меморијал Мирослав Мика Антић, који се у његовом родном селу одржава већ 40 година.

Звонила су вечерња црквена звона и овог 24. јуна у Мокрину. Кажу да је на дан кад је напустио овај свет на рукама имао златни прах. Лежао је на одру, док су му руке светлуцале. Покушали су да их оперу, али прах није силазио. Сликао је сунцокрет, мешајући окер са златним прахом, а на тој недовршеној слици написао је: „Хтео ја још, па стао.” Испоставило се да већ 40 година Мика није стао, него и даље осликава своје најлепше стихове и прозу коју казују уметници окупљајући се на мокринском Варошком тргу. Срећом, међу њима су и они који су га познавали. Ратомир Рале Дамјановић, књижевник, новинар и најбољи српски рецитатор, маестралним извођењем одломака из „Концерта за 1.001 бубањ” и песме „Опроштај”, изазвао је буру емоција код публике.

– Мика 40. пут у Мокрину! Свака част Мокринчанима и Мики што је преживео сва невремена и остао толико година на тргу међу децом која ће бити песници, књижевници, а уметност и култура су једина наша шанса у животу. Мика је велики. Он је мали принц српске литературе. Мика је сав у Мокрину и сав у деци света. Као и пре 60 година, када сам на такмичењу рецитатора-аматера Југославије у Загребу говорио песму „Посмртни марш кловнова”, и данас сам је рецитовао. Заузео сам тамо двоструко прво место. Мика ми је тада честитао, а за мене је то било као да ме је похвалио Архангел Гаврило. То је једно лепо сећање за мене, јер сам у тој песми увек исто млад – рекао је за „Политику” Дамјановић.

На глумце Ивана Јевтовића и Вјеру Мујовић Микино стваралаштво оставило је дубок траг.

– Мирослав Антић је један од ретких песника, поред Десанке Максимовић, који живе у нашем народу. Жао ми је што се данас толико масовно не говоре и стихови других песника, а ту је Мика привилегован. Усудићу се да кажем да и они мање образовани људи знају бар по неке његове стихове. Зато је лепо што му се Мокрин одужује Меморијалом. Сви растемо заједно с Миком – навела је Мујовићева.

– Мика ми је био велика инспирација и пре студирања. Редовно се сусрећем с његовим делом и ликом. Био је велики бунтовник и за нас панкере из Новог Београда огромна мотивација. Изузетна ми је част што данас учествујем на Меморијалу – истакао је Јевтовић.

„Ако ти јаве: умро сам, ти знаш, ја то не умем” – знао је Мика, док је писао ове стихове „Бесмртне песме”, да ће живети вечно. Зато се ни овог пута нисмо опростили од њега. Под звезданим мокринским небом врцало је све од љубави, емоција, осмеха, аплауза и суза. До следећег сусрета, погледали смо у небо и намигнули, јер знамо „да још увек шашав лети и живи”.

Поводом јубилеја, Месна заједница Мокрин определила је плакете и повеље онима који су претходних година учествовали у организацији и одржавању свечаности у Микину част.

– Добитници повеља су новинар „Политике”, Мокринчанин Богдан Тане Ибрајтер, глумац Миодраг Петровић, књижевник и новинар Мирослав Вујичић, библиотекарка Даринка Маљугић и чланови Тамбурашког оркестра „Мокас” који сваке године свирају и певају на манифестацији – рекао је председник Савета МЗ Мокрин Горан Ристић.