Развратна бактерија

БИОЛОГИЈА
Бактерије уживају да размењују гене, попут најразумнијих двоножаца (и многих животиња) који радо и често – зависно од полних склоности – једни другима ускачу у кревет. Људи су због промискуитета изложени моралној осуди, а микроорганизмима је дотична размена омогућила да се промене и осигурала да опстану.
Сићушни једноћелијски организми, величине од једног до десетак хиљадитих делића милиметра (видљива једино под оптичким или светлосним микроскопом) – који насељавају Земљу око три и по милијарди година (кудикамо пре нас!) – чак су и немарни, што поткрепљују најновија истраживања: властите наследне јединице прослеђују и сложенијим живим створовима.

Научници су на великом искушењу да изнова разматрају преовлађујуће тумачење генетске трампе између појединих врста, па и утицај тог чина на еволуцију, уз упозоравајућу обавезу да хитно уведу нове поступке у пречишћавању "бактеријског загађења" када буду одгонетали следеће "наследне отиске" (геном).

Одавно се зна да организми преузимају (усисају) гене, најчешће бактерије између себе размењују наследну грађу. Побочном или латералном разменом ови микроорганизми су стицали и отпорност на антибиотике, јер су гене преузимали од сојева који су се већ променили (еволуирали).

Женска линија

ДНК из митохондрија и хлоропласта (прокариоте) – ћелијских склопова који су се, како се претпоставља, развили из усавршених (специјализованих) бактерија – прокрчила је пут до вишећелијских организама (еукариота), укључујући биљке и животиње. У паразитским црвима који искоришћују поједино растиње запажени су гени из бактерија задужених за извлачење (везивање) из земљишта.

Пресељење у животиње сматрано је, међутим, веома ретком појавом.

Један од изузетака је паразит (Wolbachia) који зарази од 20 до 75 одсто инсеката, чак и друге бескичмењаке, угнездивши се у семеницима и јајницима и прелазећи женском линијом с јајашцима из једног нараштаја у други. Служећи се природним лукавством, умањујући сразмеру рађања женки и, чак, онемогућујући заражене мужјаке да се паре с незараженим женкама.

Пошто је у тесној спрези с јајним ћелијама, велики су изгледи да се бактеријска ДНК трајно прикачи за геном једра својег домаћина. Јапанци су својевремено уочили један ген поменутог готована у буби која напада пасуљ. Амерички микробиолог Џули Данинг Хотоп из Крег Вентеровог института у Роквилу очекивала је да их нађе у већем броју.

Општепознато је да је овакво прескакање неуобичајено, зато су наследни одсечци микроорганизама попут овог сматрани загађењем ако су пронађени у геномима инсеката. Посумњавши да је лечењем заразе прикривена (замаскирана) права учесталост преношења, она је са својим сарадницима проверила наследне низове реченог паразита у базама података. Код зоља ДНК (дезоксирибонуклеинска киселина) се 96 одсто слагала са сваком у којој се бактерија настанила.

Истраживачи су се тек изненадили када су, разврставајући поново гене, открили да је тропска воћна мушица (Drosophila ananassae) усисала малтене цео бактеријски геном (збирка свих гена) који има више од милион базних парова у једном од својих хромозома. Иако је изгледало да већи део ДНК није ништа радио, уочили су да се РНК (рибонуклеинска киселина) која преноси наследну поруку преписала из 30 гена.

Нису знали да ли су гени створили протеине, ни шта су постигли. Ако нису ништа учинили, можда ће ишчезнути или се изменити. Нема ни наговештаја када су се убацили (инсертација); имајући у виду да је наследни низ ове воћне мушице јединствен, вероватно се то десило када се она раздвојила од осталих посестрима.

Цурење гена

Знатно краћи умеци генома исте бактерије опажени су и код других инсеката, укључујући неколико врста ваљкастих црва, оса и комараца –указујући да је необична "сеоба гена" прилично раширена. Извесно је да су се преписали (транскрипција), што је први корак у покретању (укључење) протеина да обављају свој посао.

Да би се уверили да су назначене "наследне јединице", заиста, доспеле из генома мушице, научници су инсектима дали антибиотик и кроз микроскоп посматрали хоће ли бактеријска ДНК бити уништена.

Сада је очигледно да је тзв. побочни пренос знатно чешће у оптицају него што се предвиђало, укратко је оценио налазе еволуциони биолог Такема Фукацу са Токијског универзитета (Јапан), назвавши научни чланак који су Американци објавили у угледном часопису "Наука" (Science) – узбудљивим. Он се, уједно, запитао да ли су паразитски гени били делатни (активни), јер се није показало да су ишта учинили.

Уколико будући опити, међутим, потврде да су се на ма који начин испољили (експресија), то ће представљати увид без премца у токове еволуције.

Научници су уверени да ће у предстојећим трагањима наићи на случајеве да су бактеријски гени, свакако, исцурили до још неких животиња, нарочито гмизаваца и водоземаца. Није вероватно да су стигли до сисара, јер није откривена ниједна бактерија до сада која им је заразила семене и јајне ћелије.