Прво сањам музику

Добитник прве „Државне награде за музику”, коју ће му уручити министарка уметности и културе Аустрије др Клаудија Шмид, Фриц Пауер,пијаниста, аранжер и композитор, представиће се београдској публици на концерту свог трија у клубу Superspace у недељу у 21 сат.

Рођен у Бечу, 1943. године, Пауер се, после почетних искустава у саставима Фетија Џорџа и Ханса Колера, обрео у Немачкој где је свирао са највећим легендама америчког џеза. Потом је био професор на џез одсеку Бечког конзерваторијума, као и у џез школама у Берну и Грацу. Снимио је више од 15 албума као лидер састава и 40 као sideman.

Какве успомене Вас везују за боравак у Немачкој?

У Западни Берлин сам се преселио 1964. године и у то време постојала су четири клуба са „живим” џезом. Упијао сам сваку информацију до које бих дошао. Куповао сам стручне књиге, партитуре и плоче. Дању сам вежбао, а ноћу одлазио на свирке. Научио сам цео стандардни репертоар и био спреман да се попнем на сцену без пробе и да свирам целу ноћ. Атмосфера је била сјајна – пушили смо, свинговали, супер се проводили, као једна породица. У клубовима The Jazzgalerie и Dоug’s Night Club пратили смо бројне гостујуће музичаре попут Дона Бајаса, Бенија Бејлија, Атиле Цолера или Алберта Мангелсдорфа. Вече бисмо завршили у клубу Blue Note, слушајући Арта Фармера и Боба Дегена. Недељом ујутро наступали смо пред војницима у бази америчке армије. Посебно су узбудљиви били сешни на Берлинским данима џеза, са Елом Фицџералд, Декстером Гордоном, Артом Блејкијем, Букером Литлом и члановима оркестра Дјука Елингтона.

Посебно је било плодно пријатељство са Артом Фармером...

Почео сам да свирам са њим 1965, и остао повремени члан бенда све до његове смрти 2000. године. Опчинио ме је његов звук, као и став на сцени, увек је публици давао све што има. Такође ми се свидео његов однос према музичарима – професионалан, хуман и искрен, са добрим смислом за хумор. 

Којим принципима се најчешће водите у стварању сопствене музике?

Записујем све што ми падне на памет, тек да се нешто дешава. Изучавам књиге о компоновању, јер мораш да нађеш начин како да уредиш идеје до којих си дошао. Изучавам и џез традицију, углавном у домену ритма и артикулације. Такође, и даље проучавам стандардни репертоар, као и дела клавирске музике, од Баха, преко Равела, Дебисија и Месијана, до Била Еванса. Када пишем за групу, покушавам да сваком дам понешто, тако да сви препознају своје место у стваралачком процесу. Иначе, свиђа ми се кад људи играју уз моју музику. 

На омоту једног од Ваших албума помињете четири фазе креативног процеса – сан, монолог, дијалог и дискурс. Како их Ви доживљавате?

Ја прво сањам, или музику чујем у својој глави. Потом се трудим да је запамтим, што називам монологом. Затим је записујем и покушавам да је одсвирам. Tо је дијалог– са музиком. Извођење композиције са другим музичарима представља дискурс, отворен за њихове ставове и допринос у процесу импровизације, што је дубоко утемељено у џез традицији.

Вашу музику зовете „straight ahead contemporary jazz”. Зар „straight ahead”и „модерно”, главна струја и модерна, нису супротни једно другом?

Дођите да ме чујете па ми кажите шта мислите о томе!

У Вашем опусу има пуно композиција инспирисаних латиноамеричком музиком...

У једном тренутку сам се осетио лимитиран европским менталитетом, па сам упознао неке бразилске музичаре, попут Марија Лиме или Алегре Корије, путовао са њима и покушавао да овладам што већим bossa nova репертоаром. Та музика је наука за себе!   

Неко време сте и боравили тамо?

Тачно. На улици у Бечу срео сам типа који је одрастао у џунгли Перуа. Указао ми је да је проблем Европљана хладноћа, а ја сам знао о чему ми прича. У детињству сам проводио лета на селу са баком, која није имала струју па смо у шуми сакупљали дрва за огрев. Када сам 1982. године изгубио посао у оркестру Аустријског радија, отишао сам у Перу, да нађем свог пријатеља из џунгле и да тамо почнем да живим обичан живот, задовољавајући само елементарне потребе – уз новац са банковног рачуна од ауторских права, додуше...   

Каквим принципима се водите у улози професора клавира?

Као и у музици – немој да им досађујеш. Понекад само треба да будемо ту и да уживамо посматрајући таленте како напредују и да им помогнемо ако запну. Ако увидим да не желе да овладају основама, или да су пошли кривим путем, пожелим им срећу и оставим их на миру!

Имате ли прилике да слушате нове музичке снаге, попут Бреда Мелдауа, Бојана Зулфикарпашића, Јарона Хермана?

Шокиран сам како фантастично звуче! Прошло је „време раштимованих клавира” – људи су боље образовани, имају више информација и боље инструменте. Они који заиста добро свирају, имају могућност да то и покажу у пуном светлу!

Како бисте описали аустријску џез сцену, некад, сад и у скоријој будућности?

Некад је то била мала, интимна сцена, ограничена на Беч, а окренута различитим стиловима америчког џеза. Данас се свира по целој земљи, има пуно информација и добрих свирача. Музичари могу и да се школују, или да буду професори на универзитету. Џезери постају магистри и доктори наука. У будућности ће бити више различитих идеја и не само једна дефиниција џеза. Отвориће се питање како доћи до посла и како живети од музике. Преживљавање је увек било и увек ће бити покретачка снага џеза.