Ужурбани Трамп и стрпљиви Путин

Шеф Беле куће није успео да наговори шефа Кремља да прихвати потпуни прекид ватре у Украјини на копну, мору и у ваздуху на период од 30 дана, али две стране и усаглашено ограничено примирје тумаче као корак напред ка споразуму о коначном обустављању конфликта после три године рата. 
Доналд Трамп и Владимир Путин имали су на деведесетоминутној агенди дуго очекиваног телефонског разговора предлог Вашингтона о прекиду ватре на свим фронтовима, који је претходно добио сагласност Кијева, где не крије да жели крај рата што је пре могуће. 
Путин је, уз сва уверавања о пријатељском тону разговора двојице лидера „који се разумеју и верују један другом”, како је пренео Кремљ, учтиво избегао да каже „њет” потпуном примирју па је, више као поклон Трампу, прихватио ограничену варијанту: прекид напада на енергетику и инфраструктуру Украјине, под условом да се и Кијев уздржи од сличних напада. Путин профитира од обуставе напада на руску нафтну инфраструктуру, која финансира рат, а добија одрешене руке да настави с копненим операцијама. 
Ослањајући се на војну супериорност на линијама фронта, руски лидер је, зарад „спречавања ескалације конфликта”, представио серију тешко прихватљивих захтева: да Кијев одустане од мобилизације и наоружавања своје армије, да Запад прекине слање сваке војне помоћи Кијеву и да обустави слање обавештајних података. 
Председник Володимир Зеленски сматра да би то значило капитулацију и покушава да увери Трампа да су „Путинове речи много друкчије од стварности” – пошто су руске снаге само неки сат после разговора извршиле ваздушни удар на енергетска постројења код града Словјанска. Кремљ је узвратио оптужбама да Кијев нападима на циљеве по Русији „саботира” мировни процес. 
Тиме је актуелизовано питање безбедносних гаранција које Кијев тражи уз најгласнију подршку Британије и Француске. Зеленски хоће да буде сигуран да Русија неће обновити нападе после постизања споразума. Иако је државни секретар Марко Рубио начелно подржао овај захтев, Трамп и Путин о томе нису разговарали, на основу чега посматрачи извлаче закључак да је Американац своје интересе више везао за Кремљ него за Кијев. 
Дан после разговора с Путином амерички председник контактирао је са Зеленским, што је гест добре воље после њиховог сусрета у Овалној соби прошлог месеца, кад је Трамп показао колико може да буде агресиван и непријатан. Овог пута конверзација је описана као „фантастична, веома садржајна и срдачна”, али далеко од тога да су тиме отклоњене све бриге Зеленског. 
Иако је Бела кућа обећала да ће помоћи Украјини да набави нове системе противваздухопловне одбране, „посебно у Европи”, и пружила уверавања да ће наставити да с Кијевом дели обавештајне информације, стиче се утисак да је Американцу више стало до мира него његовом руском колеги. 
Шеф Кремља правилно процењује да се амбициозном Трампу жури да дође до споразума, било каквог споразума, како би економски профитирао од руских енергената, украјинских ретких метала и преузимања контроле електромреже и нуклеарних централа, а можда дошао и до Нобелове награде за мир. 
Оптерећен бескрајним тактичким маневрима без стратегије, Трамп се надао првом кораку ка трајном мировном споразуму. Путин се чврсто држао дугорочне визије Украјине којом би доминирала Москва. Он не одустаје од победе и инсистира да споразум мора да се окрене коренима конфликта. Иако је добио уверавања да Украјина неће ући у НАТО, он захтева делове украјинске територије. Кремљ размишља о вазалској Украјини која не би имала начин да се брани, која би била политички потчињена, а њена економија би зависила од Москве.

Европљани су љути што је Трамп допустио да му Путин поставља услов да Запад обустави сваку војну помоћ Украјини, што је Кијеву апсолутно неприхватљиво јер би земља била препуштена разорним руским нападима. Украјински председник каже да „наредни кораци не могу да буду учињени без нас”, а питање је да ли је у то успео да увери Трампа, који не крије своје афинитете према Путину. 
На основу онога што је објављено о садржају телефонског разговора, могло би да се закључи да Трамп и Путин имају више заједничког од онога што их раздваја. Обојица желе мир у Украјини, уз понешто различите услове. Спремни су да тргују украјинском територијом. Желе нормализацију односа Вашингтона и Москве, укидање санкција Русији и ослањају се на „огроман потенцијал” заједничких послова. Обојицу нервира Зеленски. Противе се уласку Украјине у НАТО. Спајају их аутократија и одбојност према либералним вредностима Европљана. 
Варају се Европљани ако мисле да Трамп има дилему да ли да настави да уважава „легитимне интересе” Москве, да прихвати руске захтеве и покуша да добије сагласност Кијева, или да појача притисак на Путина – што никад до сада није чинио – како би га натерао на додатне уступке претећи завођењем нових санкција, што би угрозило његову миротворачку амбицију за прекид рата. 
Трамп жели да преговара. Свету је обећао мир у Украјини. Да ли ће председник – који себе воли да описује као маестра дилова – бити успешан, велики је знак питања. Докле је спреман да иде да би одржао обећање? Његова стратегија пуна је импровизација и неизвесности. Савезници су га већ оптужили да је чинио уступке и пре него што су преговори почели и да ће Украјинци платити највишу цену његове нормализације односа с Русијом. Путин је у вези с тим већ забележио значајан поен: Русија излази из међународне изолације, што је симболична победа за лидера Кремља, који је пред Међународним кривичним судом оптужен за ратне злочине. 
Уколико Путин настави да игра на време, а Трамп се не одлучи на појачан притисак према Кремљу, од трајног примирја засад нема ништа. На задовољство Путина чија армија може да настави „чишћење” Курске области, где прети масакр украјинских снага, којима је Москва понудила или да се предају или ће бити убијени. 
Преговори се настављају, а о могућем проширењу примирја на област Црног мора, као новом кораку ка заустављању рата, разговараће се овог викенда у Саудијској Арабији. Трамп и Путин поставили су оквир, а преостаје пеглање спорних тачака. „Ђаво је у детаљима”, изјавио је амерички преговарач Стив Виткоф пред одлазак на нову рунду преговора у Џеди. „Морамо да уклонимо те детаље.” 
Европљани би били срећни да се баве детаљима. Питају се да ли су сведоци телефонске верзије Јалте, која по могућим дометима превазилази еру међусобног детанта седамдесетих година прошлог века и крај хладног рата деведесетих. Трамп ствара осовину Вашингтон–Москва–Пекинг, коју пореди са Великом тројком са Јалте: Рузвелт, Черчил, Стаљин. 
У Трамповом свету подељеном на сфере утицаја нема места за Европљане пред којима је императив да сачувају свој суверенитет, безбедност и просперитет. ЕУ би морала више да се ангажује око окупљања држава као Британија, Норвешка или Турска, као и око питања проширења које би ЕУ учинило снажнијом. 
Последњи телефонски разговор лидера Сједињених Држава и Русије потврдио је страхове Европљана, Зеленског и народа Украјине, који је три године жртва руске војне агресије, а сада му прети да буде преговарачки чип партије покера коју удвоје играју Трамп и Путин. Европљани ужурбано координишу планове подршке Кијеву у случају примирја, али питање је да ли на дуги рок могу да спрече да Украјина у будућности не буде осуђена да преживљава у сенци утицаја свог непријатељског суседа. 
Није само Украјина улог игре у којој Путин у овом тренутку делује надмоћније од Трампа. У поту су међународно право, слободе, демократија, трансатлантско савезништво – све што је угрожено уклизавањем САД у еру ауторитарности.