У свету, брале, нема љубави

Кикинда, Српска Црња – Ђура Јакшић је своје прве песме написао у Кикинди, а најпознатија „Мила” настала је у кафани „Код белог крста”, где је исписао антологијске стихове: „Ана точи, Ана служи, ал’ за Милом срце тужи”. Остала је успомена на чувеног песника и сећање на кафане које је уметник, боравећи у њима, прославио.

Кафана „Код белог крста” налазила се средином 19. века у центру тадашње Велике Кикинде.

– Ђура Јакшић није дуго боравио у Кикинди, око годину и по до две, између 1851. и 1854. године. Често је одлазио у кафану „Код белог крста”. Тада су све кафане имале обележје код неког места, због лакшег препознавања. Бели крст се некада налазио у само центру Кикинде, где је била и пијаца, а од чувене кафане пружао се поглед ка њему. Била би само једна од многих кафана, да Ђура није у њој написао песму „Мила”, јер се заљубио у Милу Поповић, ћерку тадашњег закупца кафане „Код белог крста”. Своје љубавне јаде преточио је у антологијску песму – каже за „Политику” историчар Срђан Сивчев.

Једном од највећих српских уметника, сликару, песнику, приповедачу, драмском писцу, учитељу и боему, Ђури Јакшићу, Мила Поповић заувек је заробила срце. Била му је инспирација и за његову чувену слику „Девојка у плавом”. По њој је кројачица кикиндског Народног позоришта Сенка Удицки сашила готово идентичну плаву хаљину која се данас налази у холу театра.

– Ђура је радио на осликавању цркве, као молер, отуд он у Кикинди – додаје Сивчев.

Кикинда 19. века доживела је привредни процват, а са њим су ницале и чувене кафане, по којима је овај град постао препознатљив.

– Постојале су још и кафане „Код златног дрвета, „Код три шешира”… То су углавном биле локалне кафане са музиком уживо, где се остајало до касних сати. Постојале су и мало софистицираније гостионице, где се уз провод нудио и смештај – наводи наш саговорник.

Међутим, захваљујући Ђури, од свих кафана, издвојиле су се две: „Код белог крста” и „Шандор”. Уметник снажних осећаја избегавао је кавгу, али се дешавало да је сукоб некада био неизбежан. Одлазио је у кафану „Шандор”, која се и данас тако зове и налази се на истом месту, у улици Светозара Милетића.

– У кафани „Шандор” дружио се са кикиндским ђилкошима. Једног дана је ушао у њу и рекао: „Да ја нисам дошао, ви не бисте били људи.” Један од присутних скочи, ошамари га и сруши на под, речима: Зашто нас вређаш?” Ђура им је реко: „Еј, чекајте, зашто се тучете? Да знате овако, четири је човека, а пет је људи, са мном сте људи, кад сам дошао.” Ову анегдоту испричала нам је професорка у кикиндској гимназији кад смо учили о множини и бројевима у српском језику – препричава за наш лист овај истинити догађај Томислав Блаће, пензионисани професор физичког васпитања.

Кикинђани никада неће заборавити чувеног уметника српског романтизма. Овде је и основна школа и улица које носе његово име. У Кикинди је Ђура Јакшић боравио у кући на углу улица Чанадске и Светозара Милетића. Кућа је срушена, а пеко пута, као сасвим случајна симболика, стоји путоказ за Ђурину варош – Српску Црњу. У њој је рођен 1832. године под правим именом Георгије. Од оца Дионисија, свештеника, и мајке Христине, која је била из свештеничке породице. Био је прворођени од деветоро деце. У његовој родној кући одржава се књижевна и културна манифестација „Липарске вечери”, а поред ње налазе се основна и средња школа које носе његово име. Одмах иза улице осликан је мурал „Девојка у плавом”. Тако су Ђура и Мила заувек остали заједно у Ђуриној вароши. Преминуо је млад, у 46. години.

Георгије Ђура Јакшић последње године живота провео је у кући у београдској Скадарлији, у којој је и умро. Песник родољубиве и љубавне поезије чини се да је заувек остао жељан љубави. На гробном споменику, на Новом гробљу у Београду, уклесан је епитаф: „У свету, брале, нема љубави”.