Панчевци су доживели пакао на земљи

„Ова књига фотографија омаж је свима који су се несебично жртвовали у једном заиста тешком времену и један упозоравајући документ да се тако нешто никада не понови”. То поручује Живојин Милановић у уводу публикације „Operation Allied Force” (Здружена сила) – Обриси сећања за незаборав”. својеврсном фото-документу професионалца, који је апаратом и камером забележио сваки од седам удара на панчевачки рафинеријски комплекс, као једино „нестручно лице” које је улазило у разрушена постројења.

Свих 385 радника било је тада у ратном распореду на својим радним местима, а његов посао био – све забележити и оставити документ. Када би добили зелено светло од надређених да може да се уђе у бомбардовану зону, а знали су, прича наш саговорник, да ће бити један или два удара, одмах су ту били ватрогасци, људи из обезбеђења и он. У постројења са запаљеним резервоарима ишло их је увек тројица, на размаку од 50 метара, у случају да се појаве отрови. Ако се он онесвести, други би прискочио у помоћ, а ако би и њему позлило, онај трећи би звао екипе за извлачење.

„Сада верујем да рај постоји, јер пакао смо доживели на земљи. Сећам се ситуације када сам на неколико стотина метара пришао резервоару у пламену, а камера и фото-апарат ми се гасе и у секунди сам мокар до голе коже. Протоколи се јесу поштовали, кретање је било строго конролисано уз стална мерења радијације, али неке посебне заштите није било, него само ’боже, помози’”, начиње сећања о данаима када су авиони НАТО-а 24 пута бомбардовали панчевачки петрохемијски комплекс, aзотару и рафинерију, која је погођена седам пута. Памти се свака детонација, али је 4. април убележен најцрњим сећањем. Из италијанског Авијана демонстрирана је тада „фантастична” прецизност погађањем командне табле погона Енергана, када су на свом радном месту погинули Дејан Бојковић, Душан Богосављев и Мирко Дмитровић.

„Погођено је срце фабрике. Држао сам камеру у једној, апарат у другој руци и бележио само тотале, да што више објективом обухватим и плакао сам над кадровима мртвих колега, међу којима и Дејана Бојковића, којем се родио син и којег никада није видео. Призор разрушене фабрике, спаљених тела и те слике никада нисам никоме дао, чак ни породицама. То је било најтеже. Нисмо веровали да ће се усудити да бомбардују рафинерију, која је такорећи у граду. Друге слике коју нећу заборавити је прва годишњица од бомбардовања. Попео сам се у току ноћи да поставим камеру за тотале и видео зграде од којих су остали само костури. Први пут „чуо сам тишину”, страшну и тада су сузе опет потекле”, прича за „Политику” Живојин Милановић, који је тада на ногама преживео инфаркт, а да није ни знао, да би још једном избегао смрт и на терминалу у Новом Саду. Милановић дели сећање да су њега и колеге бомбе са Фрушке горе само пуким случајем промашиле и сећа се најдуже вожње у животу, која је трајала неколико десетина секунди до излаза и атомског склоништа.

Тако је настало десетак хиљада фотографија, од којих је тешко било изабрати оне које су се нашле у фото-монографији, која је великим делом била спремна још пре 15 година, чекајући подршку коју су пружили др Љиљана Вернер и Фонд дијаспорe за матицу. Жал аутора је што много тога није стало међу корице, али приоритет је, додаје, био да погоди размере штете, али и еколошке последице које су остале. Зато је ова књига нека врста тезе за будуће пројекте. За сада преведена је на енглески, раде се немачки и руски превод, a идеја је да стигне и у све клубове у дијаспори.

„У Рафинерији Панчево је направљен подвиг и то мора да се зна. Између сваког бомбардовања гашени су пожари и санирана штета, али и склањане виталне машине, компресори, стављани на пољане између постројења, која су касније гађана. Људи су из резервоара, без струје, испумпавали све деривате, пливали у сировој нафти. Сећате се, није било несташице горива, све пумпе су радиле, а за месец дана по завршетку бомбардовања стартовало је једно постројење примарне прераде. Све је то било припремано још током интервенције. Невероватна је способност и довитљивост, од портира до генералног директора, сви смо били тим, само да подигнемо рафинерију из пепела. И то смо успели за само 16 месеци, али то је почетак друге књиге у припреми, која ће бити допуњена и другим аутентичним сведочењима”, напомиње Живојин Милановић.