Pančevci su doživeli pakao na zemlji

„Ova knjiga fotografija omaž je svima koji su se nesebično žrtvovali u jednom zaista teškom vremenu i jedan upozoravajući dokument da se tako nešto nikada ne ponovi”. To poručuje Živojin Milanović u uvodu publikacije „Operation Allied Force” (Združena sila) – Obrisi sećanja za nezaborav”. svojevrsnom foto-dokumentu profesionalca, koji je aparatom i kamerom zabeležio svaki od sedam udara na pančevački rafinerijski kompleks, kao jedino „nestručno lice” koje je ulazilo u razrušena postrojenja.

Svih 385 radnika bilo je tada u ratnom rasporedu na svojim radnim mestima, a njegov posao bio – sve zabeležiti i ostaviti dokument. Kada bi dobili zeleno svetlo od nadređenih da može da se uđe u bombardovanu zonu, a znali su, priča naš sagovornik, da će biti jedan ili dva udara, odmah su tu bili vatrogasci, ljudi iz obezbeđenja i on. U postrojenja sa zapaljenim rezervoarima išlo ih je uvek trojica, na razmaku od 50 metara, u slučaju da se pojave otrovi. Ako se on onesvesti, drugi bi priskočio u pomoć, a ako bi i njemu pozlilo, onaj treći bi zvao ekipe za izvlačenje.

„Sada verujem da raj postoji, jer pakao smo doživeli na zemlji. Sećam se situacije kada sam na nekoliko stotina metara prišao rezervoaru u plamenu, a kamera i foto-aparat mi se gase i u sekundi sam mokar do gole kože. Protokoli se jesu poštovali, kretanje je bilo strogo konrolisano uz stalna merenja radijacije, ali neke posebne zaštite nije bilo, nego samo ’bože, pomozi’”, načinje sećanja o danaima kada su avioni NATO-a 24 puta bombardovali pančevački petrohemijski kompleks, azotaru i rafineriju, koja je pogođena sedam puta. Pamti se svaka detonacija, ali je 4. april ubeležen najcrnjim sećanjem. Iz italijanskog Avijana demonstrirana je tada „fantastična” preciznost pogađanjem komandne table pogona Energana, kada su na svom radnom mestu poginuli Dejan Bojković, Dušan Bogosavljev i Mirko Dmitrović.

„Pogođeno je srce fabrike. Držao sam kameru u jednoj, aparat u drugoj ruci i beležio samo totale, da što više objektivom obuhvatim i plakao sam nad kadrovima mrtvih kolega, među kojima i Dejana Bojkovića, kojem se rodio sin i kojeg nikada nije video. Prizor razrušene fabrike, spaljenih tela i te slike nikada nisam nikome dao, čak ni porodicama. To je bilo najteže. Nismo verovali da će se usuditi da bombarduju rafineriju, koja je takoreći u gradu. Druge slike koju neću zaboraviti je prva godišnjica od bombardovanja. Popeo sam se u toku noći da postavim kameru za totale i video zgrade od kojih su ostali samo kosturi. Prvi put „čuo sam tišinu”, strašnu i tada su suze opet potekle”, priča za „Politiku” Živojin Milanović, koji je tada na nogama preživeo infarkt, a da nije ni znao, da bi još jednom izbegao smrt i na terminalu u Novom Sadu. Milanović deli sećanje da su njega i kolege bombe sa Fruške gore samo pukim slučajem promašile i seća se najduže vožnje u životu, koja je trajala nekoliko desetina sekundi do izlaza i atomskog skloništa.

Tako je nastalo desetak hiljada fotografija, od kojih je teško bilo izabrati one koje su se našle u foto-monografiji, koja je velikim delom bila spremna još pre 15 godina, čekajući podršku koju su pružili dr Ljiljana Verner i Fond dijaspore za maticu. Žal autora je što mnogo toga nije stalo među korice, ali prioritet je, dodaje, bio da pogodi razmere štete, ali i ekološke posledice koje su ostale. Zato je ova knjiga neka vrsta teze za buduće projekte. Za sada prevedena je na engleski, rade se nemački i ruski prevod, a ideja je da stigne i u sve klubove u dijaspori.

„U Rafineriji Pančevo je napravljen podvig i to mora da se zna. Između svakog bombardovanja gašeni su požari i sanirana šteta, ali i sklanjane vitalne mašine, kompresori, stavljani na poljane između postrojenja, koja su kasnije gađana. Ljudi su iz rezervoara, bez struje, ispumpavali sve derivate, plivali u sirovoj nafti. Sećate se, nije bilo nestašice goriva, sve pumpe su radile, a za mesec dana po završetku bombardovanja startovalo je jedno postrojenje primarne prerade. Sve je to bilo pripremano još tokom intervencije. Neverovatna je sposobnost i dovitljivost, od portira do generalnog direktora, svi smo bili tim, samo da podignemo rafineriju iz pepela. I to smo uspeli za samo 16 meseci, ali to je početak druge knjige u pripremi, koja će biti dopunjena i drugim autentičnim svedočenjima”, napominje Živojin Milanović.