Усташки геноцид над Србима дубичке општине

Немачки „Иберменш” (Хитлер) кренуо је са великом војном армадом на Русију 1941. године („Дранг нах Остен”). Једним краком спустио се на Балканско полуострво после, чега су се створиле мале квислиншке наци-фашистичке државе. Једна од првих је била Независна држава Хрватска (НДХ).

Хрватски наци-фашисти (усташе) почели су свој крвави пир у дубичкој општини (Банија) вешањем споменика краљу Петру Првом Карађорђевићу на Дубичком тргу средином 1941. У међувремену је Павелићев доглавник Миле Будак изјавио за јавност НДХ да ће српско питање у Хрватској бити решено на три начина: трећину протерати из НДХ, трећину покрстити и трећину побити. Тим чином отворена су врата пакла за Србе дубичке општине (Дубица, Церовљани, Живаја, Слабиња). Усташе су их натерале да поруше своје православне цркве. Србе у Дубици су натерали да рушевине цркве развозе да би попунили рупе по сеоским сокацима.

Почео је притисак на српски народ да пређе у католичку веру, због чега је створен велики отпор у српском народу. Угледни Срби су похапшени и протерани у јасеновачки логор, који је од самог почетка представљао пакао на земљи. На Кречанама, у Дубици, Вјекослав Лубурић, звани Макс, један од највећих злочинаца које је изнедрила хрватска нација, формирао је усташки логор који је представљао истурено одељење Јасеновца. Поред прављења креча за потребе јасеновачког логора, ту су довођени поједини Срби дубичке општине, масакрирани и по неким подацима спаљивани у пећима за израду креча. Повремено су у овај логор усташе доводиле и целе породице да би их ту ликвидирале.

Најбољи пример за ову тврдњу је баба Јованка Чикарић Иванишевић Гогун, сестра мог деде Стеве, у чијој кући су те ноћи били присутне бабине ћерке Мара и Милка, снаја Ката, унуке Марија, Јованка и Анка и унук Ђуро. Усташе су их у пола ноћи одвезле и убиле на Кречанама. Неколико месеци раније супруг Стево и два сина, Душан и Стево, убијени су у „Јуденлагеру”, на Старом сајмишту, у Земуну. Трећа ћерка Јела, са своје две кћери, била је на другом крају Дубице, у гостима, због чега су и спасене. Друга снаја Ана била је код рођака у Липику, где су је убиле усташе.

Неки Срби дубичке општине прелазили су реку Уну и одлазили у збегове Козаре. С друге стране почели су се формирати партизански одреди у Босанској крајини, као и на Банији, Кордуну и Лици (Седма банијска дивизија под командом Павла Јакшића и комесара Ђуре Кладарина). У ове одреде одлазили су млађи Срби из дубичке општине и на тај начин избегли усташки геноцид.

И дошао је дан де – 30. маја 1942. године, ноћу, било је од стране домаћих и страних усташа блокирано подручје села Церовљана и Дубице. У рану зору истерали су све Србе из њихових кућа. Формиране су колоне и поворка је дотерана на железничку станицу Дубица. Чинили су је и стари и млади, и мушки и женски, а слаби и стари, који нису могли да издрже пут до станице, убијени су и гурнути у јарак поред цесте. На железничкој станици чекао је воз с вагонима којима се у мирнодопско време превозила стока. Пошто је било релативно мало вагона, људи су у њих сабијани као сардине (80 до 100 по вагону). Кренули су ка Јасеновцу, где су их задржали неколико сати, а затим продужили ка Окучанима, одакле су пешачили до концентрационог логора Стара Градишка. Следећих дана издвојени су млађи мушкарци и жене и интернирани у Немачку на присилни рад. Децу су одвајали од мајки, од којих су неке такође интерниране у Немачку. Од те деце преживела су једино она коју је спасла Дијана Будисављевић.

У дубичкој колони смрти није била моја породица (отац, мајка, брат и две сестре), јер смо, месец дана пре, по савету Хрвата Ивице Анића из Дубице (школског друга и пријатеља мога оца) и уз његову помоћ, заједно с воловима и колима, превезени чамцима преко реке Уне, на босанску страну и стигли у козарачки збег.

Срби из Живаје и Слабиње такође су доживели трагичну судбину. Многи који нису успели да побегну у околне шуме, збегове и у партизанске одреде били су ликвидирани. Усташе су спалиле све куће у Живаји.

Завршен је Други светски рат, преживели Срби су се вратили кућама, а приче о трагичним исходима у име братства и јединства више нису помињане. Тек крајем осамдесетих година 20. века дипломирани економиста Петар Сопић (из Церовљана), с тимом који су чинили представници Дубице, Церовљана, Живаје и Слабиње, извршили су попис жртава усташког геноцида над Србима 1941–1945. Сопић је један од оних који су одвојени и упућени на присилни рад у Немачку. Спискови жртава достављени су САНУ.

У прегледу жртава усташког геноцида Сопић и тим изложили су податке: Дубица – 614, Слабиња – 441, Живаја – 331, Церовљани – 200, Све укупно – 1.586.

Проф. др Слободан Чикарић,

редовни члан Академије медицинских наука СЛД