КОЈА СУ СРПСКА ПРАВА

Да ли је плаћени годишњи одмор људско право? Је ли радно место људско право? Да ли је право на вакцинацију људско право? Коначно, је ли појам људских права у Србији другачији него што је то у другим земљама? Сви они који су протеклих дана говорили, или писали о 60 година од усвајања Опште декларације о људским правима као да би радије ове претходно изнесене дилеме третирали као похвалне привредне или социјалне тековине, а не као људска права. Наравно, постоји и забрињавајућа тенденција да се све врсте политичких циљева сматрају „правима“, али је очито да у Србији постоји и несклад између политичких и грађанских права, са једне стране, и економских, социјалних, па и културних права, са друге стране. Да ли то значи да у Србији сва права нису подједнако важна, је ли исте „тежине“ право на политичко удруживање и право на рад, право на живот и право на учешће у културном животу? Која су у Србији „основна“ права, а која „изведена“? Да ли је просечном грађанину ове земље важније право на политичко удруживање од права на рад и права на здравствено осигурање? Животни стандард испред политичких слобода одувек је био модел да се у земљама са слабије развијеним демократијама „скине брига с врата“, тако што се грађанима подари нешто мало економских и социјалних погодности уместо политичких права. Наравно, то „нешто мало“ варира од државе до државе, а недавне анкете спроведене у Хрватској о томе је ли то „нешто мало“ од пре двадесетак година било боље од овога сада, показале су да су право на рад и здравствено осигурање људима важнији од права на политичко удруживање.

Србија се данас суочава са претећим таласом штрајкова. Због права на рад. Задатак који избија на површину јесте у много чему неупоредив: виши економски резултати, системска и систематска трансформација морају се одвијати симултано док истовремено постоји одсуство концепта, структура и личности потребних да би се друштво променило у такву тржишну привреду која ће код нас и функционисати. Могу ли то постићи некадашњи апаратчици, садашњи тајкуни и бивши националисти?

Други велики проблем Србије, наравно не рачунајући проблем Косова, такође је недостатак концепта, институција и људи који би гарантовали брзо и потпуно приближавање земље идејама владавине права. Само малобројна интелигенција концентрисана у пар урбаних средина може бити социјална основа за те промене, јер је по том питању страначко-политички систем углавном блокиран. А српска интелигенција ћути. Можда и преде?

Трећи проблем проистиче из чињенице да су садашња политичка и економска криза и све већи пад моралних вредности, афере са платама и бонусима, апсолутно ослабили углед државе. Тај углед државе Србије можда није толико опао у контексту међународних релација , колико је „угруван“ код куђе, у очима просечног грађанина. Ситуацију погоршава и једнострано проглашење независности Косова. Док смо са једне стране стално слушали о „реконфигурацији Унмика на Косову“, нико да нешто каже о хитној потреби реконсолидације власти државе Србије, о потреби да се грађани некако наговоре да се поистовете са својом новом-старом државом, наравно не само приликом спортског навијања. Јер, у условима када демократска и либерална свест још није ухватила корен у ширим слојевима друштва, све што политички лидери могу да ураде јесте позивање на националне осећаје поводом Косова.

Србија има и проблем у још увек актуелном емоционалном антагонизму интелектуално-политичких елита неких некадашњих југословенских република према Србији, а у контексту распада СФРЈ. Наиме, неки овде често постављају питање у стилу : „Како то да нико од бивших република није хтео са нама, а ми смо хтели са свима“. Одговор је врло једноставан - неки су једва дочекали да се као „ослободе од комунистичког тлачења“ и при томе заборавили да су их „тлачили“ њихови републички комунисти, а не комунисти из Београда.

И на крају, и Војска Србије, као један вид суверенитета ове државе, има своја права. Право на постојање. Са једностраним проглашењем независности Косова и са озбиљно угроженим војним буџетом, војска би могла да дође у ситуацију да почне да сумња у смисао свог постојања. Јер, опасности од рата нема пошто ћемо све проблеме решавати искључиво мирно и дипломатски, све комшијске земље су нам поуздано пријатељски настројене, а војне реформе без одговарајућег буџета време је већ озбиљно девастирало. Војска ће изгледа да поједе своје реформе. За војну обавезу, и једно од људских права, у Србији и даље нема алтернативе, али улога армије сада се скоро и не повезује са развојем демократије. А пре пар година није могло да се живи од права на „цивилну контроле војске“.