Танане стилске нити и емотивност

Већ готово четири и по деценије Центар за музику Коларчеве задужбине организује и негује, усрдно и са успехом, циклус променадних концерата. У прво време они су се преплитали са променадним концертима ансамбала Музичке продукције РТС-а, били су посвећени облежавањима појединих јубилеја, портретима уметника, солистичким наступима, да би се касније профилирали у камерне концерте. И то усредсређење и истрајавање на камерном звуку траје до данас. Некада се оно испољавало и у наслову – Коларчев подијум камерне музике – а данас је наслов једноставан – Београдске променаде. Концерти недељом у 11 сати привлачни су љубитељима музике: време је погодно, улаз слободан, а програми занимљиви. Реч је о концертима на којима повремено наступају истакнути уметници неким изузетним поводом, а најчешће се публици представљају млади, даровити музичари, чији су таленти, вредноћа и посвећеност музици изузетни.

Такав је био и концерт виолончелисткиње Петре Миљковић, још увек ученице средње музичке школе „Др Војислав Вучковић”, која је са својих 15 година освојила већ прегршт награда на разним републичким и међународним такмичењима и наступала на многобројним концертима у Београду, у разним градовима Србије, у Хрватској, Црној Гори и Грчкој. Она, дакле, већ има сценско искуство у коме се потпуно усредсређује на извођачки чин, предаје музици и истовремено контролише тон, фразу, детаљ, целину. Њено умеће се не своди само на лако владање инструментом, већ открива велику и за њене године необичну интерпретативну зрелост, могућност да дефинише и оствари танане стилске нити и емотивност у њиховим оквирима. Тако је Свиту бр. 2 за виолончело соло Јохана Себастијана Баха интерпретирала смирено, садржајно, дајући фине посебне нагласке сваком ставу и свакој игри.

Затим је са Петром Миљковић наступио Уки Оваскаинен, изузетан пијаниста и данас вероватно наш најбољи камерни сарадник. Велика је срећа што се овај сјајни фински уметник задржао у нашој средини у којој је врло активан. И овог пута његов удео у целовитом доживљају био је знатан и значајан: његова деоница је пластична и атрактивна, никад агресивна и наметљива. У великом замаху Миљковићева и Оваскаинен су извели Бетовенову Сонату за виолончело и клавир оп. 5, бр.1, остварујући изванредну међусобну комуникацију у великим динамичким распонима, у цизелраним агогичким дисањима, сјајним драматским и осећајним просторима, увек у границама класичног стила.

У укусно осмишљеном програму следила су дела националног призвука – комад Александра Вујића „Пита ли Тинке” из циклуса „Песме из Источне Србије”, у којој су извођачи фино водили линије полифоног и заједничког звука и ефектне Бартокове „Румунске игре” у транскрипцији за виолончело и клавир, у којој је дошао до пуног израза типичан савремен Бартоков израз у националном руху.

Треба рећи да Петра Миљковић потиче из музичке породице дубоких корена, а да је овај концерт посветила свом деди-стрицу, нашем истакнутом композитору, диригенту и пијанисти Александру Вујићу, поводом обележавања 80. годишњице његовог рођења.

Многобројна публика у сали Коларца осетила је необичне потенцијале ове младе виолончелисткиње и потврдила да је постојање променадних концерата лепа и сврсисходна традиција.