Одупрети се историји која мрви човека

Драмско дело „Свака птица своме јату” либанско-канадског писца Важдија Муавада о осујећеној љубави двоје младих из различитих средина и о старој породичној тајни изабрао је редитељ Дино Мустафић за сусрет са публиком Београдског драмског позоришта. Премијера је вечерас од 19.30 на сцени „Оливера и Раде Марковић” ове театарске куће.

Важди Муавад је од 2016. године уметнички директор париског театра „La Colline”, где је режирао своју представу „Свака птица своме јату”, која је извођена више од 150 пута у Француској и широм света. Ова драма играна је у Скопљу и Љубљани, а сада је први пут пред српском публиком. Двоје младих чија љубав наилази на расне и идеолошке препреке игра тандем: Вукашин Јовановић и Тамара Шустић. Средњу генерацију супружника тумаче Ивана Николић и Светозар Цветковић, а најстарију: Светлана Бојковић и Миодраг Крстовић. Епизодни ликови поверени су Марији Пикић и Владану Милићу.

– „Свака птица своме јату” је драма која истражује теме идентитета, припадности и међугенерацијских сукоба. Радња прати Итана Цимермана, младог генетичара јеврејског порекла, и Вахиду, Американку палестинског порекла, који почињу везу у Њујорку. Са великим занимањем читам и пратим редитељски и драмски рад Важдија Муавада. Његова драма врло је емотивна породична прича, хроника која прати три генерације у раздобљу од Другог светског рата па све до данас. Ова представа доноси причу о егзилу, имигрантима, националном и политичком идентитету. Поетично и недидактично сазнајемо кроз ликове о израелско-палестинском сукобу. Истовремено, драма носи и метафоре о птицама којих на планети Земљи има заиста много врста, као што смо и ми људи врло различити. У ретко којој драми коју сам читао последњих година постоји такво истинско искуство катарзе као у Муавадовој драми: не посустати и одупрети се историји, њеном центрифугалном кретању које мрви човека, детерминише живот. Важди Муавад је писац античке снаге када је публика тог времена катарзично гледала трагедије и приче у чијим су основама били не тако давни ратни сукоби и њихово разорно деловање на појединце и заједнице – тврди Дино Мустафић у разговору за „Политику”.

У канадском и француском позоришту Важди Муавад познат је по политички ангажованим делима. Шта у његовом рукопису интригира?

Шта је уметничко дело данас? Скупина безукусних ствари за овог писца. Уметност мора да буде кост на којој историја слама зубе. Она зна да је прогута, али уметност наставља ретроактивно да ради у желуцу историје, и трује је, док је ова не поврати. Против непрозирности историје – прозирност поезије, против крви – пишчева тастатура која сведочи како свака велика драма остаје након читања трајно похрањена у нашем емотивном модулу.

Текстови Важдија Муавада често се врте око породичне трауме, рата, издаје... Шта је фокусу представе „Свака птица своме јату”?

Ово је тешка епска драма, фрагментована до вртоглавице низом материнских језика протагониста. Они говоре арапски, хебрејски, немачки и амерички. Мултифокална је, центрира и децентрира субјекат према покретачкој и откривајућој едиповској истрази. Итан, млади жидовски студент, позива своје родитеље и деду да упознају његову арапску девојку. Међутим, отац Давид категорички одбија да прихватити арапску снаху...

Чему служи позориште Важдију Муаваду? Који су кључеви за разумевање његовог рукописа, с обзиром на то да има завидан успех у Паризу?

Позориште служи Муаваду као јавна платформа за упризорење властите и колективне трауме: трауме рата, трауме прилагођавања изгнанству и изазова повратка, трауме прогоњеног идентитета. Он постиже да сваку причу доживите лично, истовремено својим језиком досегне подручја песничког израза и да емоцију учини готово опипљивом на позорници. Ретко коме то полази за руком. Зато су битни у подели глумци који могу ову специфичну и захтевну драматургију да изнесу на најбољи могући начин.

Карактерима својих јунака Муавад додаје посебну снагу. Да ли и због чега носе суровост свога времена?

Рекао бих да су његови ликови жртве сурових околности времена у којем живе, историјске детерминисаности која одређује њихове судбине и идентитете који се не бирају: то је место рођења и време. А када се живот редукује само на етнички, верски или расни идентитет, онда он постаје убилачки, рушилачки, пун мржње и презира према другом и различитом. Зар нисмо томе генерацијски сведоци турбулентних догађаја на Балкану у којима ране не зацељују, а чиреви историје се гомилају гнојем који мора пући катарзичном истином. Одложити истину не значи „купити” мир, већ само унесрећити потомство.

Како коментаришете пословицу „Свака птица своме јату лети”, која подсећа на универзалну истину о људској природи?

У представи „Свака птица своме јату” помиње се Хасан бин Мухамед ел Вазан, мистериозни арапски ренесансни интелектуалац којег су хришћани заробили и као дар, баш као што су се поклањале егзотичне животиње, попут слонова, предали папи Лаву X. Ел Вазан је у својим радовима о географији, флори и фауни Европљанима открио Африку. Како фамилијарна тајна главних јунака драме прелази меандре историје и сећања, тако се појави и Ел Вазан и исприча причу о птицама које не познају границе које су људи уцртали на земљи. Границе и зидове које су људи подигли никада нису ништа добро донели цивилизацији. А глобални тренд је ново исцртавање граница, нови поредак и подела моћи који се увек завршавају катастрофално, а сада са поседовањем нуклеарног оружја могу бити и апокалиптични.