У бање не иду само болесни

Супруга и ја пету годину заредом посећујемо Специјалну болницу Атомске бање у Горњој Трепчи. Презадовољни смо. Већ на рецепцији дочекују вас осмех и пријатна упутства симпатичних младих службеница. Прегледи лекара, пријем у собе, беспрекорно чисте и уредне, терапеути на својим радним местима, ведри, са симпатичним коментарима који сваког оболелог подижу и бодре. Једноставно, не може човек никог да издвоји да не би увредио остале.

Перфектна организација у читавом комплексу. Све функционише на најбољи начин, без нервозе, галаме, све је на време, тачно и комплетно по садржају. Осећа се пријатна живост по ходницима, с осмесима и сваком госту се љубазно, искрено и добронамерно прилази. Има ту, наравно, разних случајева – и лакших, и тежих, старијих, али богами и младих с озбиљним сметњама.

Та пријатна атмосфера преноси се и на нас посетиоце, било да смо на опоравку или у пратњи оболелог. Свакодневно неко долази, неко одлази, а та пријатна ведра атмосфера мами људе да наново дођу. У разговору чујем да има оних који долазе већ по 15 и 17 година. Док још лечилиште није била овакво, у садашњем облику. Супругу и мене је опчинило и сваки пут нам се више свиђа.

Не чуди онда ни чињеница да је лондонски „Гардијан” ову бању оценио као јединствену и да таквих има само још две у свету. Јапану и Индонезији, ако се не варам.

Пријатан ваздух, лековита вода, благорадиоактивна цезијумом и литијумом, окрепљују и бодре човека да се активира и на спољним справама сличним у теретани. По околним стрминама има пешачких стаза с клупама, мостићима, корпама за отпатке, али и Стаза патријарх Павла, која води до манастира Вујан, седам километара удаљеног од средишта бање, с висинском разликом од 150 метара. За амбициозније шетаче и с бољом кондицијом – за уживање.

Као лечилиште, нема замерки. Да би била још привлачнија недостаје још понешто. Мени недостаје затворени базен, макар петнаестометарски. Као што је у бањи Врујци, рецимо. Мада је тамо знатно већи. И нека сала за дружење. Има шта да се каже, времена је напретек, да се пренесе неко искуство са лечења, утисак из неке друге бање – социјализација нам мало недостаје. Има нас који смо службовали у окружењу, посећивали туђе бање, па има разлике, свака бања и своје врлине. Нека искуства могу другима да буду драгоцена.

Долазе на лечење и пацијенти из околних земаља. Коме је таква помоћ потребна – надалеко се чује. Међутим, прилазни путеви – било с правца Крагујевца, Чачка или од Горњег Милановца преко Луњевице – морају да буду далеко квалитетнији. Ту, надомак Специјалне болнице, „кола се ломе”. За здравствени, али и рекреативни туризам неопходни су добри путеви. То је један од услова за развој и напредак ових веома важних делатности.

Ресторан и кухиња – капа доле. Све је сређено, фино, чисто, храна укусна, обилна, разноврсна... Особље „лети” око вас. Услужни, уредни, расположени... додатно човека „подижу”.

Наравно, успут има могућности да се набаве врхунски кајмак и сир, као и вунена одећа коју су израдиле вредне плетиље из околних места.

Мало ценимо оно што имамо. Наш менталитет је такав да се поводимо за „елитом”. Трчимо на море, које немамо. Да неко други има што ми имамо – бање – много би их више посећивао. Уврежено је у народу мишљење да у бање иду само болесни. Кроз векове су их користили Римљани, Турци, Аустроугари, Немци...

А превентива у лечењу је драгоценија. И цене су скромне. Посебно ван сезоне. Сваки динар потрошен у Горњој Трепчи много више вреди.

Анђелко Животић,

Пожаревац