U banje ne idu samo bolesni

Supruga i ja petu godinu zaredom posećujemo Specijalnu bolnicu Atomske banje u Gornjoj Trepči. Prezadovoljni smo. Već na recepciji dočekuju vas osmeh i prijatna uputstva simpatičnih mladih službenica. Pregledi lekara, prijem u sobe, besprekorno čiste i uredne, terapeuti na svojim radnim mestima, vedri, sa simpatičnim komentarima koji svakog obolelog podižu i bodre. Jednostavno, ne može čovek nikog da izdvoji da ne bi uvredio ostale.

Perfektna organizacija u čitavom kompleksu. Sve funkcioniše na najbolji način, bez nervoze, galame, sve je na vreme, tačno i kompletno po sadržaju. Oseća se prijatna živost po hodnicima, s osmesima i svakom gostu se ljubazno, iskreno i dobronamerno prilazi. Ima tu, naravno, raznih slučajeva – i lakših, i težih, starijih, ali bogami i mladih s ozbiljnim smetnjama.

Ta prijatna atmosfera prenosi se i na nas posetioce, bilo da smo na oporavku ili u pratnji obolelog. Svakodnevno neko dolazi, neko odlazi, a ta prijatna vedra atmosfera mami ljude da nanovo dođu. U razgovoru čujem da ima onih koji dolaze već po 15 i 17 godina. Dok još lečilište nije bila ovakvo, u sadašnjem obliku. Suprugu i mene je opčinilo i svaki put nam se više sviđa.

Ne čudi onda ni činjenica da je londonski „Gardijan” ovu banju ocenio kao jedinstvenu i da takvih ima samo još dve u svetu. Japanu i Indoneziji, ako se ne varam.

Prijatan vazduh, lekovita voda, blagoradioaktivna cezijumom i litijumom, okrepljuju i bodre čoveka da se aktivira i na spoljnim spravama sličnim u teretani. Po okolnim strminama ima pešačkih staza s klupama, mostićima, korpama za otpatke, ali i Staza patrijarh Pavla, koja vodi do manastira Vujan, sedam kilometara udaljenog od središta banje, s visinskom razlikom od 150 metara. Za ambicioznije šetače i s boljom kondicijom – za uživanje.

Kao lečilište, nema zamerki. Da bi bila još privlačnija nedostaje još ponešto. Meni nedostaje zatvoreni bazen, makar petnaestometarski. Kao što je u banji Vrujci, recimo. Mada je tamo znatno veći. I neka sala za druženje. Ima šta da se kaže, vremena je napretek, da se prenese neko iskustvo sa lečenja, utisak iz neke druge banje – socijalizacija nam malo nedostaje. Ima nas koji smo službovali u okruženju, posećivali tuđe banje, pa ima razlike, svaka banja i svoje vrline. Neka iskustva mogu drugima da budu dragocena.

Dolaze na lečenje i pacijenti iz okolnih zemalja. Kome je takva pomoć potrebna – nadaleko se čuje. Međutim, prilazni putevi – bilo s pravca Kragujevca, Čačka ili od Gornjeg Milanovca preko Lunjevice – moraju da budu daleko kvalitetniji. Tu, nadomak Specijalne bolnice, „kola se lome”. Za zdravstveni, ali i rekreativni turizam neophodni su dobri putevi. To je jedan od uslova za razvoj i napredak ovih veoma važnih delatnosti.

Restoran i kuhinja – kapa dole. Sve je sređeno, fino, čisto, hrana ukusna, obilna, raznovrsna... Osoblje „leti” oko vas. Uslužni, uredni, raspoloženi... dodatno čoveka „podižu”.

Naravno, usput ima mogućnosti da se nabave vrhunski kajmak i sir, kao i vunena odeća koju su izradile vredne pletilje iz okolnih mesta.

Malo cenimo ono što imamo. Naš mentalitet je takav da se povodimo za „elitom”. Trčimo na more, koje nemamo. Da neko drugi ima što mi imamo – banje – mnogo bi ih više posećivao. Uvreženo je u narodu mišljenje da u banje idu samo bolesni. Kroz vekove su ih koristili Rimljani, Turci, Austrougari, Nemci...

A preventiva u lečenju je dragocenija. I cene su skromne. Posebno van sezone. Svaki dinar potrošen u Gornjoj Trepči mnogo više vredi.

Anđelko Životić,

Požarevac