„Балада о Вронском” премијерно у Даљу

Време пролази, а ја, ако ћу уопште поћи у Србију, то, уместо што бих дошао први, јавићу се последњи. Зато сам ја и отказао свакој удобности и посветио све своје време изучавању војних наука, него да бих у жељеном тренутку био слободан и могао без сажаљења жртвовати се за ствар која ми је драга, а с надом да ћу можда прославити име које носим....

Ово је део писма које је славни пуковник Николај Николајевич Рајевски писао свом пријатељу 21. јуна 1876. године у којем образлаже шта га је све снашло пре него што се најзад отиснуо на пут у Србију...

Ово писмо налази се, поред осталог, између корица књиге „Вронски у Србији: Мисија пуковника Рајевског 1867. и 1876. године” студиозног Будимира Поточана, који је током дуге и плодне каријере истрајавао на осветљавању управо лика Николаја Николајевича Рајевског. „Балада о Вронском” на стихове истоимене песме Будимира Поточана назив је композиције композиторке Вере Миланковић која ће премијерно бити изведена током маја на традиционалној, 18. по реду, манифестацији „Миланковићеви циклуси”, која окупља угледне научне раднике, уметнике, познаваоце и поклонике дела математичара, геофизичара, уваженог научника светског ранга Милутина Миланковића у његовом родном Даљу.

Поштанску марку посвећену 185. години од рођења Николаја Николајевича Рајевског (Керч, 5. новембар 1839 – Горњи Адровац, 20. август 1876), једног од 3.500 руских добровољаца који су 1876. године дошли да се боре за ослобођење српског народа у српско-турском рату, штампала је Пошта Србије крајем прошле године. Музичке ноте академика Светислава Божића, такође инспирисане стиховима Будимира Поточана, сведоче о одважности овог знаменитог хероја и пријатеља српског рода. Уз подсећање да је и слика Милоша Шобајића „Вронски” настала као омаж великом јунаку, пуковнику Рајевском, који је погинуо за слободу Србије.

Николај Николајевич Рајевски, војник, племић, научник, публициста, убеђени словенофил и прототип лика грофа Вронског из Толстојевог романа „Ана Карењина”, завештао је да се сахрани у Русији, али да срце, које је горело од љубави према српском народу, заувек остане у Србији. Црква Свете Тројице у Горњем Адровцу подигнута је 1903. године на месту погибије пуковника Николаја Николајевича Рајевског, који је рођен на Криму као потомак познате руске војничке династије. Његов деда био је генерал и херој Бородинске битке, а отац генерал поручник и оснивач Новоросијска. И поред тога што је рано остао без оца, стекао је вредно образовање у Италији, Енглеској и Француској, а од 17. године учи од водећих научника Русије.

Када је 1876. године почео рат између Србије и Турске, служио је у Одеси. У искреној жељи да помогне српској браћи, Николај Рајевски 11. августа 1876. године по новом календару подноси оставку и одлази да се као добровољац бори за ослобођење Србије. Тада је уједињеном војском у Србији командовао славни руски генерал Михаил Григорјевич Черњајев. Погибија Рајевског са свега 36 година, 20. августа 1876. године у селу Горњи Адровац, смештеном недалеко од Алексинца, била је велика празнина како за Србију, тако и на Русију. Опело славном пуковнику држао је српски митрополит Михајло у присуству краља Милана и свих министара у српској влади.

Разлог за жељу Рајевског, бележе хроничари, била је љубав, јер „од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје”. Овај цитат апостола Јована краси куполу Цркве Свете Тројице у Горњем Адровцу. У књизи „Вронски, част и љубав” Будимир Поточан бележи да је место за градњу цркве обезбедила управо српска краљица Наталија Обреновић, која се „лично старала да из свог џепа правично обештети сељаке од којих је откупљена земља”, док је изградњу платила грофица Марија Рајевска, супруга његовог млађег брата Михаила, која је „несебично дала троструко више дуката него што је могло бити утрошено за подизање храма”. Овај православни храм, један од најлепших у југоисточној Србији и алексиначком крају, познат је и као Шарена црква, али и Руска црква и Црква љубави. Дрворед у дворишту цркве направљен је од младица и садница липе донесених из села Разумевска са имања грофа Рајевског.

Велику улогу при градњи цркве имао је владика нишки Никанор Ружичић. Мештани Горњег Адровца као легенду препричавају да је британска списатељица Агата Кристи тридесетих година прошлог века на пропутовању возом „Оријент експрес” до Турске свратила у Горњи Адровац како би посетила место погибије пуковника Рајевског.

Редитељ Карен Шахназаров, сценариста и продуцент, снимио је филм „Ана Карењина, сећања Вронског”. Поклоницима уметности представљен је и документарни играни филм „Српски гамбит, звезда и смрт грофа Вронског”. Режирао га је Михаил Јолкин, а главну улогу поверио је Милошу Биковићу, док је Будимир Поточан истакнут као експерт.