Мишићева опомена краљу ујединитељу

Читајући потресни чланак професора др Слободана Чикарића „Усташки геноцид над Србима дубичке општине”, често сам се питао да ли је тај злочин над Србима у Хрватској у Другом светском рату могао да буде спречен да је двадесетак година раније наш краљ ујединитељ Александар Први Карађорђевић послушао свог прослављеног војсковођу и војводу Живојина Мишића, који га је упозоравао и одговарао од стварања заједничке државе с Хрватима и Словенцима.

Од самог стварања заједничке државе видело се да словеначки и хрватски политички естаблишмент, али и целокупни њихови народи нису били за дугорочну сарадњу и останак у Југославији, већ су желели стварање својих националних држава. Њима су Српска војска и влада биле потребне само као победничка и заштитничка снага од италијанског хегемонизма и окупације, а не због братског сједињења и суживота у заједничкој држави. Зато су тежили да нова држава буде дуалистичка, тј. конфедерација, како би у датом тренутку могли да се отцепе.

Хрватски политичар Стјепан Радић, иначе вођа Хрватске републиканске сељачке странке (ХРСС), залагао се да чисто католичке жупаније с центром у Загребу образују Хрватску сељачку републику. После избора на којима је добио 50 посланика, Радић је 8. децембра 1920. на скупу својих присталица прогласио Хрватску сељачку републику, која је по њему настала 28. новембра 1920. године, на дан избора за уставотворну скупштину Краљевине СХС. Он и његове присталице нису признавали пуноважност прогласа Хрватског народног вијећа о уједињењу 1. децембра 1918. године. Тражио је да се одлуке Уставотворне скупштине доносе двотрећинском већином гласова и протестовао против захтева владе да посланици полажу заклетву краљу. Посланици ХРСС нису ушли у скупштину, а од краља су захтевали да се из Хрватске повуче „окупациона Српска војска”.

Франковци и супиловци имали су још тврђе ставове. Хтели су да се оружано супротставе и да путем устанка ослободе хрватску земљу од краљеве српске војске. Из њих су се касније формирале усташе – клерофашистички шовинистички елементи који се нису борили само за Независну државу Хрватску, већ и за етничку чисту Хрватску очишћену од шизматика Срба, Јевреја и Цигана. Хрватска католичка црква их је, нажалост, благосиљала у тој њиховој крволочној крижарској мисији. Без обзира што је после хапшења Радић и његова странка 27. марта 1925. године одбацила формално републиканизам признајући династију Карађорђевић и вратила се у парламент са својих 67 посланика, где је он ушао у владу и постао министар просвете, они и даље нису одустали од својих сецесионистичких и сепаратистичких тежњи уз благослов Католичке цркве – великог противника Версајске Југославије.

Уједињење са њима је било велика заблуда краља Александра Карађорђевића, која га је на крају стајала и живота 1934. године у Марсељу, где је у атентату убијен од стране хрватских усташа и бугарских вмроваца. Још за време ослобођења земље 1918. године на ту заблуду упозоравао га је његов командант српске војске војвода Живојин Мишић у својим бројним рапортима и експозеима износећи следеће тврдње: „Из свега што сам чуо и видео приликом обилазака и посета гарнизона и команди које су се налазиле у хрватским градовима, ја сам дубоко зажалио што смо се ми на силу бога обмањивали некаквом идејом братства и заједнице... Нашу војску тамо нападају, провоцирају, пљују као највеће мрске злочинце. Комплетан њихов народ је против нас и Вас. На срећу, још нису почели да пуцају на нас и да нас убијају, али како ствари стоје, нисмо далеко од тога. Ми смо за њих окупатори... Ја сам с тим начисто. Не предстоји нам друго, него потпуно се одцепити од њих. Треба им дати државу, независну самоуправу, па нека ломе главу како знају с Италијанима. Ради се о дволичним људима, боље рећи преварантима који нас мрзе и желе наше уништење. Част изузецима, поштеним Хрватима с којима сам заједно ратовао против истих непријатеља. Да Вам кажем, за такве људе је моја земља Србија подједнако и њихова. Заслужили су је својом жртвом и храброшћу, својим поштењем... Границе ће бити где их ми одредимо, и то онде где историја и етнографија кажу, где каже језик, обичаји и вера. И најзад, где се сам народ по слободној вољи определи, па ће бити и право и богу драго... И на крају не заборавите, Височанство, моје речи. Ако овако не поступите, сигуран сам да ћете се љуто кајати, јер нећете моћи да спречите сецесију и њихово отцепљење, а онда боже помози тамошњем српском народу.”

Миомир Гарашанин,

Београд