Сећање: Светлана Стипчевић

Светлана Стипчевић, научни саветник Института за књижевност и уметност и професор Универзитета у Барију, преминула је 2. децембра у 68. години и сахрањена 5. 12. у најужем кругу породице.

„Светлана је утихнула”, написали су тим поводом Маријела Каталдо и Андреа Катоне, њени пријатељи из Барија и оснивачи Удружења „Мост за Београд”, и том речју најбоље изразили затеченост свих који су је познавали као особу огромне енергије.

Светлана Стипчевић је увек била ангажована до последњег даха. Годинама је истраживала културну и књижевну историју старог Дубровника, проучавајући изворне материјале у библиотекама Италије и Дубровника и покушавајући да пружи свој допринос одговору на вечно питање припада ли дубровачка књижевност Хрватима или Србима. У књизи „Дубровачке студије” брани становиште да је стара дубровачка књижевност драгоцен део и српског културног наслеђа, тврдећи да терминолошка спорења у том смислу имају своја исходишта у политици а не у књижевној и историјској науци.

У једном периоду била је и активан учесник у политичком животу Србије. Волела је да каже, забављајући своје пријатеље, да би наши политичари могли много да науче од старих Дубровчана, на пример како се влада државом, како се опстаје међу већима и снажнијима, како се гради успешна дипломатија. Критиковала је неподношљиву лакоћу површности и неодговорности Срба који препуштају другима стварање представе о нашем сопственом националном и културном идентитету.

Била је и одани сарадник и члан Управног одбора Српске књижевне задруге, где је заједно са супругом, академиком Никшом Стипчевићем, објавила књигу „Задруга и њени писци”.

Када је 1999. године отишла на Универзитет у Бари, где је била шеф катедре за српски и хрватски језик и књижевност, саградила је нове „мостове културе”. Управо тада, марта 1999. професор филозофије из Барија Андреа Катоне оснива Удружење „Мост за Београд”, чији циљеви су борба против тада владајућег стереотипа да су Срби лоши момци, као и хуманитарне акције за српски народ. Тада почиње блиска сарадња Светлане Стипчевић са овим Удружењем, као и њено пријатељство са професором Катонијем и његовом супругом, новинарком Маријелом Каталдо.

Једна од многобројних акција „Моста за Београд”, подржана од стране Универзитета у Барију, била је и изложба о страдању деце у Јасеновцу, на чијем је отварању у Барију уз једног од највећих италијанских историчара 20. века Лучана Канфору, говорила и Светлана Стипчевић. Тада је рекла да се парадокс „југословенске идеје” најсуровије испољио у Јасеновцу, објаснивши да је државни разлог и Краљевине Југославије и Брозове федеративне републике налагао да се злочини почињени у рату прећуткују и забораве, због чега су скриване истине испливале на површину у крвавим догађајима 1992. године.

За осам активних година рада у Барију, Светлана Стипчевић је довела у Београд више од 150 студената из целе регије Пуља на разне стипендије и курсеве језика. Пре непуне две године рекла је да је испунила своју мисију у Барију и да је спремна да се врати. Признала је да јој недостаје породица, живост београдских кафана и кафића, њена „београдска дружења”…

„Време је да кажем адио Барију”, рекла је тада. На жалост, њено адио Барију претворило се у прерано збогом свима нама.