Ја­пан­ски мо­рал

Жи­вот да­јем, остав­ку не да­јем – не­ка­да ме­ђу по­ли­ти­ча­ри­ма одо­ма­ће­но ге­сло, у да­на­шњем вре­ме­ну, ре­кло би се, до­сти­гло је вр­хун­ску по­пу­лар­ност. Реч је, пре све­га, о др­жав­ном сек­то­ру, у ко­јем се­де на­ме­ште­ни­ци ко­ји, ка­да су се већ до­хва­ти­ли по­ло­жа­ја, од­но­сно, фо­те­ље, не­ће да се од­рек­ну сво­јих при­ви­ле­ги­ја, бо­ље ре­че­но при­хо­да, мал­те­не, ни по ко­ју це­ну.

Та­квих при­ме­ра, ов­де и да­нас, то­ли­ко је да о њи­ма не тре­ба тро­ши­ти ре­чи. Да ли су по­сре­ди они, нај­ак­ту­ел­ни­ји, ди­рек­то­ри Аеро­дро­ма, Упра­ве при­хо­да, Елек­тро­ди­стри­бу­ци­је, или ко зна још ко­ли­ко по­ме­ну­тих или не­по­ме­ну­тих лич­но­сти у ме­ди­ји­ма – пот­пу­но је све­јед­но.

Ов­де је реч о љу­ди­ма ко­ји су остав­ке, до­бро­вољ­но, при­не­ли на ол­тар вла­сто­др­шци­ма.

При­мер број је­дан био је Ду­шан Ра­кић, ди­рек­тор Стам­бе­ног фон­да, ка­да је, пре две го­ди­не, при­ли­ком не­зго­де у но­во­бе­о­град­ском лиф­ту по­ло­мио но­ге наш су­гра­ђа­нин, на­пи­сао опро­штај­ни текст и оти­шао са ди­рек­тор­ске функ­ци­је. Об­ја­снио је, та­да, го­спо­дин Ра­кић да је то би­ла ње­го­ва мо­рал­на оба­ве­за као пр­вог чо­ве­ка пред­у­зе­ћа. Ваљ­да по угле­ду на ја­пан­ско мо­рал­но пра­во да пр­ви чо­век фир­ме под­но­си остав­ку због не­сре­ће, не­зго­де или про­пу­ста пот­чи­ње­них на по­слу.

Што је пре не­ко­ли­ко да­на од по­вре­да у лиф­ту пре­ми­нуо Јо­ван Ше­вер, наш су­гра­ђа­нин са Ба­но­вог бр­да, ни­је ни у на­ја­ви под­ста­кло са­да­шњег ди­рек­то­ра Стам­бе­ног фон­да да ши­рој јав­но­сти по­ну­ди ни раз­ми­шља­ње о остав­ци. Мо­жда се то и до­го­ди­ло, али ни­је до­пр­ло до ши­рег со­ци­јал­ног са­ста­ва.

При­мер дру­ги: Ђор­ђе Ви­шац­ки, про­сла­вље­ни спор­ти­ста, ве­слач, под­нео је остав­ку по­сле са­мо три­де­се­так да­на на функ­ци­ји ди­рек­то­ра пред­у­зе­ћа „Уни­вер­зи­ја­да 2009”, уз вр­ло та­ну­шно обра­зло­же­ње „да је бо­ље да не­ко дру­ги пре­у­зме ње­го­ву функ­ци­ју, јер не мо­же до­вољ­но да се по­све­ти том по­слу”. О ка­квим је све за­вр­зла­ма­ма реч ве­ро­ват­но ће оста­ти ма­ла тај­на за ши­ру јав­ност. Или­ти, шта је он то ви­део и у ка­квом се не­бра­ном гро­жђу из­не­на­да на­шао!

При­мер тре­ћи:др Вла­дан Шу­ба­ре­вић, члан Град­ског од­бо­ра за здрав­ство, под­нео је, пре не­ко­ли­ко да­на, нео­по­зи­ву остав­ку на сво­ју функ­ци­ју због, ка­ко је ре­као, „про­зив­ке сво­јих ко­ле­га из пет ме­ди­цин­ских уста­но­ва за на­вод­не не­за­ко­ни­те ра­бо­те”. Он је свој чин об­ја­снио и ре­чи­ма „да се осе­ћа мо­рал­но од­го­вор­ним због тих про­зив­ки, ма­да ни­је уче­ство­вао у све­му то­ме”.

Са­свим је си­гур­но да је ме­ђу овим на­ве­де­ним при­ме­ри­ма да­тих остав­ки би­ло и тра­го­ва мо­рал­но­сти. Па чак да је у све­му то­ме зрн­це по­ли­тич­ког пре­ми­шља­ња има­ло не­ког ути­ца­ја. И то је, ре­кло би се у на­ро­ду, већ не­што. Не­ки ко­рак као пу­то­каз и из­ле­че­ње од уста­ље­ног раз­ми­шља­ња да су љу­ди по­тро­шни ма­те­ри­јал, недајбо­же, ро­ба. И да по­сле оба­вље­ног по­сла, нај­че­шће пр­ља­вог, сле­ди су­но­врат. И при­ват­ни и дру­штве­ни.

Али, ка­ко он­да об­ја­сни­ти бес­кру­пу­ло­зност број­них ли­ко­ва око нас ко­ји као да ни­ка­да ни­су чу­ли за мо­рал­ни об­зир? За страх зе­маљ­ски или страх од Бо­га? Ка­ко је мо­гу­ће да им ни­ко ни­ка­да ни­је об­ја­снио да је оте­то про­кле­то, да је на бр­зи­ну и на пре­ва­ру сте­че­но, у су­шти­ни, од не­ко­га узе­то! Да су ме­сеч­не за­ра­де у ми­ли­он­ским из­но­си­ма пре све­га плод не­ре­гу­ли­са­них дру­штве­них од­но­са, а не про­из­вод њи­хо­вих не­над­ма­шних рад­них спо­соб­но­сти и фи­зич­ке ле­по­те.

Ста­ри­ји и му­дри­ји ре­ћи ће: не бри­ни ти, син­ко, ту­ђу бри­гу, Све­ви­шњи има рав­ња­чу, све на кра­ју до­ђе на сво­је ме­сто.

Оста­је на­ма са­вре­ме­ни­ци­ма не­до­у­ми­ца:хо­ће­мо ли и ми, ов­да­шњи и да­на­шњи, до­че­ка­ти ту прав­ду?