Јапански морал
Живот дајем, оставку не дајем – некада међу политичарима одомаћено гесло, у данашњем времену, рекло би се, достигло је врхунску популарност. Реч је, пре свега, о државном сектору, у којем седе намештеници који, када су се већ дохватили положаја, односно, фотеље, неће да се одрекну својих привилегија, боље речено прихода, малтене, ни по коју цену.
Таквих примера, овде и данас, толико је да о њима не треба трошити речи. Да ли су посреди они, најактуелнији, директори Аеродрома, Управе прихода, Електродистрибуције, или ко зна још колико поменутих или непоменутих личности у медијима – потпуно је свеједно.
Овде је реч о људима који су оставке, добровољно, принели на олтар властодршцима.
Пример број један био је Душан Ракић, директор Стамбеног фонда, када је, пре две године, приликом незгоде у новобеоградском лифту поломио ноге наш суграђанин, написао опроштајни текст и отишао са директорске функције. Објаснио је, тада, господин Ракић да је то била његова морална обавеза као првог човека предузећа. Ваљда по угледу на јапанско морално право да први човек фирме подноси оставку због несреће, незгоде или пропуста потчињених на послу.
Што је пре неколико дана од повреда у лифту преминуо Јован Шевер, наш суграђанин са Бановог брда, није ни у најави подстакло садашњег директора Стамбеног фонда да широј јавности понуди ни размишљање о оставци. Можда се то и догодило, али није допрло до ширег социјалног састава.
Пример други: Ђорђе Вишацки, прослављени спортиста, веслач, поднео је оставку после само тридесетак дана на функцији директора предузећа „Универзијада 2009”, уз врло танушно образложење „да је боље да неко други преузме његову функцију, јер не може довољно да се посвети том послу”. О каквим је све заврзламама реч вероватно ће остати мала тајна за ширу јавност. Илити, шта је он то видео и у каквом се небраном грожђу изненада нашао!
Пример трећи:др Владан Шубаревић, члан Градског одбора за здравство, поднео је, пре неколико дана, неопозиву оставку на своју функцију због, како је рекао, „прозивке својих колега из пет медицинских установа за наводне незаконите работе”. Он је свој чин објаснио и речима „да се осећа морално одговорним због тих прозивки, мада није учествовао у свему томе”.
Сасвим је сигурно да је међу овим наведеним примерима датих оставки било и трагова моралности. Па чак да је у свему томе зрнце политичког премишљања имало неког утицаја. И то је, рекло би се у народу, већ нешто. Неки корак као путоказ и излечење од устаљеног размишљања да су људи потрошни материјал, недајбоже, роба. И да после обављеног посла, најчешће прљавог, следи суноврат. И приватни и друштвени.
Али, како онда објаснити бескрупулозност бројних ликова око нас који као да никада нису чули за морални обзир? За страх земаљски или страх од Бога? Како је могуће да им нико никада није објаснио да је отето проклето, да је на брзину и на превару стечено, у суштини, од некога узето! Да су месечне зараде у милионским износима пре свега плод нерегулисаних друштвених односа, а не производ њихових ненадмашних радних способности и физичке лепоте.
Старији и мудрији рећи ће: не брини ти, синко, туђу бригу, Свевишњи има равњачу, све на крају дође на своје место.
Остаје нама савременицима недоумица:хоћемо ли и ми, овдашњи и данашњи, дочекати ту правду?
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.


