Зилбалодис: Природне катастрофе се не морају објашњавати

У домаће биоскопе недавно је стигао анимирани филм “Поплава” (Flow) Гинтса Зилбалодиса, који је освојио награду публике Мреже фестивала Јадранске регије додељене на јубиларном 30. Фестивалу ауторског филма. Овим остварењем Зилбалодис је донео Летонији прву награду “Оскар”, а награђено је и признањима “Сезар”, “Златни глобус” и наградом Европске филмске академије за најбољи анимирани филм.

Радња филма, премијерно приказаног на прошлогодишњем Филмском фестивалу у Кану, прати мачку која, када њен дом буде уништен поплавом, проналази уточиште на чамцу насељеном разним врстама са којима ће морати да се удружи…

Не желим да правим дистопијске филмове или реалистичне драме

“Увек сам уживао у природи. Разлог зашто се овакве поставке понављају у мојим филмовима је тај што проводим дуго времена док их правим, па их радије постављам на места на којима уживам. Не желим да правим дистопијске филмове или реалистичне драме. Лако могу да измислим природне панораме или да комбинујем аспекте стварних пејзажа које сам изабрао. Онда их користим у приповедању, јер они нису само позадина већ саставни део нарације”, наводи редитељ.

За биоскоп, углавном за акције и анимације, заинтересовао се са 13-14 година уз оца. Један од редитеља којима се диви је Мијазаки, јер су његови филмови непредвидиви.

“Читао сам да када крене у филм, не зна ни како ће се прича завршити и да то пронађе током креативног процеса, што и ја радим. Мој процес није потпуно исти, али прича се наставља, развија се након што је сценарио завршен. Почињем да радим на првој сцени и онда пронађем филм док га правим.”

Био је стидљив и осећао да ће се мучити ако буде морао да ради са великим тимовима и говори људима шта да раде. А онда је сазнао да може да ради анимиране филмове сам, својим темпом, и креира шта год пожели. Ипак, му је за “Поплаву” било застрашујуће што је први пут морао да ради са великим тимом ове копродукције три земље: Летоније, Француске и Белгије.

“Раније сам увек откривао ствари у процесу, па ми је сада било тешко да пренесем идеју тиму. Али се стално прилагођавам и ваљда сам схватио и то. Био је веома млад тим, што је било заиста узбудљиво. Сви су били веома ентузијастични, талентовани и жељни да ураде најбољи могући посао. Желели су да се докажу и има пуно страсти у њиховом раду. Смешно је било то што су често гледали видео-снимке о мачкама јер им је било веома важно да истраже. Желели смо да се ликови крећу веома природно, тако да су имали видео-снимке мачака, паса и огромну библиотеку референци других животиња. Све што чујете су звуци правих животиња.”

Зилбадонис не користи дијалоге у својим филмовима.

“Дијалози ми не долазе природно. Осећам се угодније користећи визуелне елементе, узбудљивије је. Моји омиљени филмови и сцене не ослањају се на дијалоге. Оно чега се највише сећам су слике и искуство. Анимација је посебно погодна за ово, јер слике дизајнирате са много финијим детаљима, визуелни прикази су прецизнији” каже и додаје да деца могу бити потпуно заинтересована за филм без дијалога ако је визуелно веома узбудљив.

Теме катастрофалних догађаја, опстанак и ликови који помажу једни другима да остану живи користи највише зато што не жели да има негативца. Катастрофа је нешто што може да искористи да створи сукоб и пошаље ликове на њихов пут.

“Поплава изазива многа разарања у природним пејзажима. Можда почиње као негативац, али на крају ликови почињу да цене лепоту потопљених видика, док вода враћа део света. Ова врста природне катастрофе је такође нешто што не морате објашњавати: сви је знају. Онда могу само да се фокусирам на ликове.”

Идеја друштва насупрот појединца

Мисли да ће људи видети себе у животињама, али план је био и да се животиње понашају углавном као праве животиње, уз неке уметничке слободе (у једном тренутку мачка покушава да управља чамцем).

“Смешно је чути да је мачка херој. Мачке су понекад врло себичне и грубе. Али претпостављам да му опраштамо јер је тако сладак! А и зато што је на путовању. У почетку је веома независан и не жели да буде са другима. Како нисам желео да заснивам филм на овој једноставној, дидактичкој идеји, одлучио сам да то уравнотежим ликом пса који је на супротном путу. У почетку, пас увек некога прати. Али на крају, постаје независнији и доноси сопствене одлуке.”

Све личности животиња повезане су са идејом друштва насупрот појединца.

“Ту је и лемур. Видимо га како скупља гомилу ствари. То ради јер мисли да ће га други прихватити због његових материјалистичких вредности, не због њега самог. Дакле, лемур је такође повезан са овом идејом припадности. И птица такође очајнички жели да припада, да поново буде део јата. Последњи, капибара, помало је аутсајдер јер се у причи не мења. Одабрао сам капибару за причу јер сам видео слике капибара како се слажу са свим врстама животиња. Било је природно имати таквог лика у овој причи.”

Прихватање искуства и аспект пута

У филму није све објашњено: зашто долази до поплаве, шта она значи или значење статуа које ликови откривају. Постоје само неки наговештаји.

“Не занима ме прављење загонетке коју публика мора да реши. Филм није у откривању значења, већ у прихватању целог искуства... Нисам заинтересован да објашњавам логику света: више ме занимају путовања ликова.”

Аспект пута је редитељу важан, јер открива сва различита окружења и зато што нема дијалога. Такође је било важно имати неку врсту крајње тачке која је врло јасна, циљ за ликове и осећај хитности све време.

“Мачка се стално пење по стварима да би избегла проблеме. Уз своју кућу, уз јарбол, на џиновске куле да побегне од проблема и мислим да је бежање од проблема нешто веома људско. Али на крају мачка одлучи да се спусти, прихвати изазов и ризикује, чак и ако је то помало непријатно.”