Zilbalodis: Prirodne katastrofe se ne moraju objašnjavati

U domaće bioskope nedavno je stigao animirani film “Poplava” (Flow) Gintsa Zilbalodisa, koji je osvojio nagradu publike Mreže festivala Jadranske regije dodeljene na jubilarnom 30. Festivalu autorskog filma. Ovim ostvarenjem Zilbalodis je doneo Letoniji prvu nagradu “Oskar”, a nagrađeno je i priznanjima “Sezar”, “Zlatni globus” i nagradom Evropske filmske akademije za najbolji animirani film.

Radnja filma, premijerno prikazanog na prošlogodišnjem Filmskom festivalu u Kanu, prati mačku koja, kada njen dom bude uništen poplavom, pronalazi utočište na čamcu naseljenom raznim vrstama sa kojima će morati da se udruži…

Ne želim da pravim distopijske filmove ili realistične drame

“Uvek sam uživao u prirodi. Razlog zašto se ovakve postavke ponavljaju u mojim filmovima je taj što provodim dugo vremena dok ih pravim, pa ih radije postavljam na mesta na kojima uživam. Ne želim da pravim distopijske filmove ili realistične drame. Lako mogu da izmislim prirodne panorame ili da kombinujem aspekte stvarnih pejzaža koje sam izabrao. Onda ih koristim u pripovedanju, jer oni nisu samo pozadina već sastavni deo naracije”, navodi reditelj.

Za bioskop, uglavnom za akcije i animacije, zainteresovao se sa 13-14 godina uz oca. Jedan od reditelja kojima se divi je Mijazaki, jer su njegovi filmovi nepredvidivi.

“Čitao sam da kada krene u film, ne zna ni kako će se priča završiti i da to pronađe tokom kreativnog procesa, što i ja radim. Moj proces nije potpuno isti, ali priča se nastavlja, razvija se nakon što je scenario završen. Počinjem da radim na prvoj sceni i onda pronađem film dok ga pravim.”

Bio je stidljiv i osećao da će se mučiti ako bude morao da radi sa velikim timovima i govori ljudima šta da rade. A onda je saznao da može da radi animirane filmove sam, svojim tempom, i kreira šta god poželi. Ipak, mu je za “Poplavu” bilo zastrašujuće što je prvi put morao da radi sa velikim timom ove koprodukcije tri zemlje: Letonije, Francuske i Belgije.

“Ranije sam uvek otkrivao stvari u procesu, pa mi je sada bilo teško da prenesem ideju timu. Ali se stalno prilagođavam i valjda sam shvatio i to. Bio je veoma mlad tim, što je bilo zaista uzbudljivo. Svi su bili veoma entuzijastični, talentovani i željni da urade najbolji mogući posao. Želeli su da se dokažu i ima puno strasti u njihovom radu. Smešno je bilo to što su često gledali video-snimke o mačkama jer im je bilo veoma važno da istraže. Želeli smo da se likovi kreću veoma prirodno, tako da su imali video-snimke mačaka, pasa i ogromnu biblioteku referenci drugih životinja. Sve što čujete su zvuci pravih životinja.”

Zilbadonis ne koristi dijaloge u svojim filmovima.

“Dijalozi mi ne dolaze prirodno. Osećam se ugodnije koristeći vizuelne elemente, uzbudljivije je. Moji omiljeni filmovi i scene ne oslanjaju se na dijaloge. Ono čega se najviše sećam su slike i iskustvo. Animacija je posebno pogodna za ovo, jer slike dizajnirate sa mnogo finijim detaljima, vizuelni prikazi su precizniji” kaže i dodaje da deca mogu biti potpuno zainteresovana za film bez dijaloga ako je vizuelno veoma uzbudljiv.

Teme katastrofalnih događaja, opstanak i likovi koji pomažu jedni drugima da ostanu živi koristi najviše zato što ne želi da ima negativca. Katastrofa je nešto što može da iskoristi da stvori sukob i pošalje likove na njihov put.

“Poplava izaziva mnoga razaranja u prirodnim pejzažima. Možda počinje kao negativac, ali na kraju likovi počinju da cene lepotu potopljenih vidika, dok voda vraća deo sveta. Ova vrsta prirodne katastrofe je takođe nešto što ne morate objašnjavati: svi je znaju. Onda mogu samo da se fokusiram na likove.”

Ideja društva nasuprot pojedinca

Misli da će ljudi videti sebe u životinjama, ali plan je bio i da se životinje ponašaju uglavnom kao prave životinje, uz neke umetničke slobode (u jednom trenutku mačka pokušava da upravlja čamcem).

“Smešno je čuti da je mačka heroj. Mačke su ponekad vrlo sebične i grube. Ali pretpostavljam da mu opraštamo jer je tako sladak! A i zato što je na putovanju. U početku je veoma nezavisan i ne želi da bude sa drugima. Kako nisam želeo da zasnivam film na ovoj jednostavnoj, didaktičkoj ideji, odlučio sam da to uravnotežim likom psa koji je na suprotnom putu. U početku, pas uvek nekoga prati. Ali na kraju, postaje nezavisniji i donosi sopstvene odluke.”

Sve ličnosti životinja povezane su sa idejom društva nasuprot pojedinca.

“Tu je i lemur. Vidimo ga kako skuplja gomilu stvari. To radi jer misli da će ga drugi prihvatiti zbog njegovih materijalističkih vrednosti, ne zbog njega samog. Dakle, lemur je takođe povezan sa ovom idejom pripadnosti. I ptica takođe očajnički želi da pripada, da ponovo bude deo jata. Poslednji, kapibara, pomalo je autsajder jer se u priči ne menja. Odabrao sam kapibaru za priču jer sam video slike kapibara kako se slažu sa svim vrstama životinja. Bilo je prirodno imati takvog lika u ovoj priči.”

Prihvatanje iskustva i aspekt puta

U filmu nije sve objašnjeno: zašto dolazi do poplave, šta ona znači ili značenje statua koje likovi otkrivaju. Postoje samo neki nagoveštaji.

“Ne zanima me pravljenje zagonetke koju publika mora da reši. Film nije u otkrivanju značenja, već u prihvatanju celog iskustva... Nisam zainteresovan da objašnjavam logiku sveta: više me zanimaju putovanja likova.”

Aspekt puta je reditelju važan, jer otkriva sva različita okruženja i zato što nema dijaloga. Takođe je bilo važno imati neku vrstu krajnje tačke koja je vrlo jasna, cilj za likove i osećaj hitnosti sve vreme.

“Mačka se stalno penje po stvarima da bi izbegla probleme. Uz svoju kuću, uz jarbol, na džinovske kule da pobegne od problema i mislim da je bežanje od problema nešto veoma ljudsko. Ali na kraju mačka odluči da se spusti, prihvati izazov i rizikuje, čak i ako je to pomalo neprijatno.”