"Двојац" у одбрани

Игром случаја, управо у време када се "ломе копља" због термина избора у Србији, председник Борис Тадић стао је у одбрану премијера Војислава Коштунице, на спољнополитичком плану. Тадић је 11. новембра требало да буде домаћин "Игманске иницијативе" у Београду, а одлучио је да се скуп (који окупља и председнике земаља бивше Југославије, осим Словеније) одложи до даљег због увредљиве изјаве Жељка Комшића, председника Председништва Босне и Херцеговине, на рачун српског премијера (поручио му је да "држи прсте даље од БиХ, јер би могао добити по прстима, али и по носу").

Тадић се послужио дипломатски елегантном формулацијом о одлагању скупа "на неодређено време", избегавајући примитивни начин говора којим је Комшићева претња изречена.

Његов потез ће свеједно одјекнути у Сарајеву. Тадићева је порука јасна: независно од тога у каквим су тренутно односима председник и премијер, ко српског премијера увреди на начин како је то учинио Комшић, увредио је Србију. Не само зато што је Србија озбиљна земља за коју је неприхватљив овакав начин комуникације с њеним лидерима, већ и зато што српски челници имају врло сличан став када је у питању главни курс државне политике.

Иако страни дипломатски кругови овдашње прилике воле да тумаче из угла политичких разлика које уочавају, а некад и учитавају, између председника Тадића и премијера Коштунице, у овој се ситуацији показало да битних разлика, када су српски национални и државни интереси, заправо и нема. Када су велике ствари у питању, политика је иста, а разлике су углавном стилске природе. Иако влада уврежено мишљење да је један "мекши" и "кооперативнији", а други "тврђи" и "самосталнији", у кључним тренуцима на те се разлике једноставно не исплати споља рачунати. Када су стратешки интереси у питању, овај политички "двојац" наступа као јединствен тим на кормилару. Другим речима, и Тадић се залаже за целовиту БиХ у којој се уважавају ставови Републике Српске. Зато је, на свој начин, и стао у Коштуничину одбрану. И у одбрану Србије, којој се, у тим недавним претњама пристиглим из Сарајева, оспорава право на изјашњавање о Лајчаковим потезима иако је Србија гарант Дејтонског споразума.

Исто је и кад је реч о енергичном противљењу овог двојца независности Косова.

А то што им политички циљеви и идеали нису идентични на домаћој сцени, као уосталом ни у актуелној предизборној "заврзлами", није ништа ни ново, ни необично, ни посебно алармантно. И, као што се управо дало видети, не мора нужно међу њима створити пукотину у вођењу спољне политике.