Унука генерала Лера, монахиња у Србији

Навршиле су се 84 године од бомбардовања Београда. Куће су обновљене, улице поправљене, једино је рушевина Народне библиотеке остала као дугорочна опомена. Али имам утисак да неке ствари треба видети и другачије и на њих указати.

Београд је напало око 600 авиона и просуто је 450 тона бомби. Усмртили су око 2.500 невиних људи, а у првом нападу гађана је Народна библиотека, која је чувала историју српског народа у вредним записима од 12. до 17. века. Нестало је 1.400 ћириличних рукописа и 500.000 ретких књига, изгорео је део српске историје. Два стара рукописа су невероватно сачувана у металним кутијама, који су одолели ватри – Зборник српских житија монаха Марка и Хиландарски типик (12–13 век).

Нападом је командовао генерал Лер (1885–1947). Прво је по налогу фирера бомбардовао Варшаву, па онда Београд. Приликом повлачења немачке војске кроз Југославију заробљен је 1945. код Зиданог Моста, осуђен је и стрељан 1947. године.

Захваљујући господину Милану Шкеру, преводиоцу са суђења, који је био на свечаности преноса моштију владике Николаја Велимировића 1992. године у манастиру Лелић код Ваљева, записани су важни детаљи о овом суђењу. Ове податке је изговорио генерал Лер на саслушању 1945. године: Фирер је наредио да се у Београду прво гађа библиотека, онда војни циљеви и други објекти. План је био да се уништи српска интелигенција, затим Православна црква, да се ухапсе патријарх Дожић и епископ Николај Велимировић. Познато је да је Велимировић био у логору Дахау.

Историја се циклично понавља, али се генерације не уче дуготрајном памћењу и чињењу добрих дела. Ратови данас куцају на многа врата и опомињу.

У контексту наведеног, вредно је истаћи једну интересантну истину у вези с породицом Лер. Наиме, генерал Лер потиче из старе немачке аристократске породице која је исповедала протестантску-евангелистичку веру. Његова унука Сибил рођена је после рата, око 1958. године, али је носила терет истине о свом деди. Тражила је истину у својој цркви и од свог свештеника чула је неке податке о народу Србије и о 5.000 заробљеника који су по завршетку рата напустили логоре налик на костуре. Свештеник је говорио да нису били гневни, ни осветољубиви. Били су насмејани, благодарни, дајући немачкој деци понешто из својих завежљаја. А нису имали богзна шта.

Тај народ показао је своју душу, а извојевао је велику моралну победу, којој се треба дивити. Једном приликом, сећајући се тих предавања, посетила је богослужење у манастиру Химелстир у Немачкој и литургију коју је служио наш познати свештеник Лаврентије. Осетила је потребу да поразговара с њим, пренела му је своја размишљања, а он јој је након разговора предложио да посети наш манастир Соко у Љубовији.

Провела је тамо неко време у тиховању преиспитујући себе, своја осећања о пореклу и рату, што ју је дуго притискало. Потрефило се да је у то време манастир посетио и патријарх Павле, који је тада рекао да човек не може да бира ни време ни место у којем ће се родити, али може да изабере да ли ће у животу поступати као човек или не.

Тада је, како је касније причала, разумела да је порука упућена њој и да кроз њу говоре божје мисли. Била је срећна што је најзад пронашла смирење и свој пут. Убрзо се замонашила. Од тада је прошло више од 30 година и она с поносом носи црквено име мати Јована.

Приликом посете новинара, пристала је на разговор и рекла да, иако сви знају да је унука генерала Лера, у Србији никад није доживела никакве непријатности, нико је није ни попреко погледао. Истакла је да осећа посебну топлину и срдачност, као да наши људи желе да јој кажу „ми знамо да ти ниси крива”.

И док је Немачка њена домовина, Србија јој је, како напомиње, духовна отаџбина.

М. Грујичић,

дипл. инж., Нови Београд