У Гњеждану се угнездила стрепња

Гњеждане, Лепосавић – На 14. километру западно од Лепосавића са обе стране Гњежданске реке, притоке Ибра, угнездило се село Гњеждане. Подно саме планине Рогозне на само километар од административног прелаза Космета са централном Србијом, осим оних који су у селу од пролећа до првог снега, има десетак сталних житеља. У домовима Вучковића, Радовића и једној кући Несторовића има их седморо, а наспрам њихових кућа их је још двоје.

Пре само десетак дана, кад смо и први пут били у селу, за сада још непознати разбојници, маскирани и наоружани, упали су у кућу Вучине и Драгуне Вучковић. Тукли су их два сата, Вучина се два пута онесвешћивао, и упорно тражили да им кажу где у кући држе новац. Видевши да ће их разбојници или убити или добити оно што траже, седамдесетогодишња Драгуна им је предала 8.000 евра и 9.000 динара.  

– На моје очи су тукли Вучину. Молила сам их и преклињала да га оставе на миру, питала их имају ли они мајку и оца. Нису се на то освртали. На крају сам им рекла где су паре, које смо годинама и с муком штедели, од продаје дрва и нешто стоке. Мало им је било што су паре однели, него су нам узели и ловачку пушку "боксерицу" и мобилни телефон – прича нам Драгуна, на чијим рукама су још видљиви подливи од канапа којима су је разбојници везивали.  

Њихов рођак Стојадин Вучковић, који се међу реткима по пензионисању у "Трепчи" вратио у село, додаје да је некад овде могло без страха поред пута да се заноћи, а да је сада "дошло последње време, када је човек човеку вук."

Док разговарамо, прилази нам Дејан Радовић, рођен у Гњеждану, који сада са породицом живи у Лепосавићу. Прича нам Дејан да је у његовој кући од 1950. до 1971. постојала четвороразредна сеоска школа коју су похађала и деца из Пакаонице и Дубоке.   

– Кад год могу, волим да дођем овде, где сам рођен. Сејем нешто кукуруза, садим све поврће, јер овде и наопако да посадиш, има да никне. Једном годишње окупимо се, пред Ускрс, на Цветнице и сређујемо пут. То нам буде као неки разлог да спремимо богату трпезу и да се окупимо сви: Радовићи, Вучковићи и Несторовићи – каже Дејан.  

Напуштамо Гњеждане, једино село где испод њива и ливада пролази "жила оловно-цинкане руде". Гњеждане и Црнац су подземним рударским ходницима повезани, у дужини од шест километара. Мештани веле да не осећају да се испод њих, у рударским тунелима, ископава руда. У Гњеждану је рођен и живео Ђорђе Бараћ, потоњи Сава Дечанац. Био је епископ жички, а с почетка прошлог века и игуман манастира Високи Дечани, где је и сахрањен.