Експерименти у језику

Професор Никола Цветковић, плодни есејиста и књижевни историчар, дугогодишњи универзитетски наставник у Крагујевцу, Косовској Митровици, Београду и Бањалуци, објавио је разуђену и по много чему провокативну студију „Неоавангарда, сигнализам и постмодерна стремљења”. У основи његових теоријских погледа стоји уверење да авангарда и неоавангарда у уметности проистичу из сложеног и противречног уједињавања европске културно-стваралачке мисли у Хегелу и потоњој критици хегелијанства, те у филозофији праксе која представља синтетизујући моменат модерне културе. Из критичке декомпозиције хегелијанства и заснивања филозофије праксе проистиче, по Цветковићу, почетак новог, модерног културно-уметничког процеса; уједињују се теоријско-методичка мисао, различите поетолошке концепције и практични књижевно-уметнички покрети и стремљења.

Извршивши периодизацију модерних струјања и жанровско разврставање домаће неоавангардне књижевне продукције, Цветковић посебну пажњу посвећује сигнализму као аутентичном српском уметничком „изму” са снажном међународном рецепцијом. Иако код домаћих истраживача нема сагласности око тачне године рађања овог уметничког покрета, Цветковић се – наслањајући се на манифесте које је објавио оснивач Мирољуб Тодоровић – приклања ставу да је покрет настао средином шездесетих година прошлог века, а да је присталице и тумаче на ширем југословенском и европском простору стекао почетком седме деценије. Овај истраживач тврди да група окупљена око још виталног Мирољуба Тодоровића показује и надаље висок степен градилачке енергије и отпор настојањима да се сигнализам смести у културну и књижевну историју. Цветковић посебно истиче непрекидну склоност сигналистичких стваралаца ка експериментима у језику, њихово разумевање за интермедијалност и, чак, интермедијски преврат.

Експериментална истраживања у уметности, пише Цветковић, омогућила су сигналистима да успоставе релације с најмодернијим струјањима у свету, као и оригиналне продоре у песничким и другим уметностима у сасвим измењеним технолошким и комуникацијским условима. Отвореност за нове научне и технолошке спознаје допринела је да се дође до драгоцених открића и иновација, непознатих у миленијумској повести песничке речи. Због своје универзалности, сигнализам твори једну врсту обједињујуће, космополитске, транснационалне основе општијег идеала и концепције модерности.

Цветковић издваја Београд и Нови Сад као геокултурне центре у којима живи и ствара највећи број сигналистичких аутора, а извршио је и систематизацију генерацијских таласа у којима је расла и потврђивала се сигналистичка продукција. Из прве генерације, поред родоначелника Тодоровића, најдубљи траг оставили су Марина Абрамовић, Неша Париповић, Љубиша Јоцић, Зоран Поповић и Влада Стојиљковић (сви из Београда), као и Слободан Вукановић из Подгорице и Славко Матковић из Суботице. У другом и трећем таласу, у окриљу сигнализма деловали су, и још делују, бројни млађи ствараоци из Ниша, Вршца, Сарајева, Ваљева, Сенте и других мањих и већих градова.

Аутор ове студије препознаје двадесетак врста сигналистичке песничке продукције, како вербалне, тако и невербалне. Као посебну иновацију Цветковић наводи сигналистичко стваралаштво за децу и „велику децу”. Реч је о песмама које се – у оквиру подврсте визуелне поезије – испољавају не само садржајем већ и обликом, у просторно-визуелној појавности непознатој традиционалном песништву за младе. У том контексту Цветковић детаљно анализира радикализовани песнички дух Моше Одаловића, најзнаменитијег дечјег песника с Косова и Метохије.

У посебном поглављу Никола Цветковић излаже генезу, токове и поетички учинак клокотризма, неоавангардног мултимедијалног покрета чије су оснивачко језгро представљали песници Адам Пуслојић, Александар Секулић и Јоан Флора. Идентитет клокотристичких дела почивао је на непостојаности, „једанпутности” и непоновљивости спонтаних уметничких гестова и језика разнородних уметничких области. У оквиру клокотризма деловали су Срба Игњатовић, Миљурко Вукадиновић, Мома Димић, Иван Растегорац, Тодор Стевановић, Радослав Тркуља, Братислав Милановић, Дору Босиок, Коља Мићевић, Горан Бабић, Драган Млађеновић, и други. Релативно кратка историја клокотризма одвијала се од 1978. до краја 1983. По Цветковићевим речима, клокотристи су најдаље отишли у ритуализацији нашег уметничког, посебно књижевног живота, али нису постигли већи успех у тежњи да задовоље нарасле потребе својих судеоника и реципијената, још мање да их стварају и у непосредној креативној пракси развијају. Клокотристи су донекле демистификовали традиционалну представу стваралачког процеса, али нису донели очекиване промене на рецепцијском нивоу.

Књигу Николе Цветковића, која појединим ставовима може и треба да изазове креативне реплике, објавио је Лесковачки културни центар, у сарадњи с Фондацијом Цветковић из Лесковца.