(Не)очекивана сила која преокреће ствари

Пре шест година написао сам за „Погледе” текст у којем сам исхвалио мале матуранте који су се побунили због „цурења” теста из математике, тражили оставку министра просвете, протестовали на улици, блокирали Славију... Написао сам тада да треба учити од малих матураната завршивши текст речима да су мали матуранти успешно положили испит за велике грађане, и да је то битно због будућности овог друштва („Велики мали матуранти”, „Политика”, јун 2019). 
Велики мали матуранти о којима сам тада писао сада су студенти у блокади. Пре пет месеци отворили су врата светлијој будућности утирући пут наде којим и даље корачамо. Нажалост, отварању врата и утирању пута претходила је трагедија изазвана неодговорношћу осорне власти. Пад надстрешнице била је кап која је прелила чашу. Била је то кулминација вишегодишњег урушавања друштва од стране СНС власти која је годинама „доказивала легитимност” комбинацијом награђивања и застрашивања грађана фабрикујући њихову сагласност. Велики мали матуранти који су сада студенти у блокади одбили су да буду индоктринисани. И уместо да оду у иностранство, што су генерације пре њих чиниле, одлучили су да остану и на родној груди исцртају линију побуне. 
„Бунимо се, дакле, постојимо”, вели Ками у „Побуњеном човеку”. Студенти су нам поручили да постоје и да су кадри да крену линијом побуне. Међу првима су им се придружили њихови некадашњи наставници и учитељи. Ставили су на коцку посао који воле да раде, и који очигледно добро раде чим су успели да васпитају генерацију грађана који одбијају да држе главу заривену у песак. Ступили су у обуставу наставног процеса подржавајући захтеве својих некадашњих ученика. Између права на образовање и права на живот одабрали су право на живот. Јер без живота свако образовање је излишно. Док је свако симулирање образовања у систему који из грађана исисава живот, бескорисно. Студенти су одабрали да не одливају мозгове у иностранство, већ да их употребе за побољшање заједнице у којој су рођени, у којој живе, у којој желе да живе. Вратили су непосредну демократију на велика врата. Разумом древних Атињана и снагом Спартанаца довукли су је ужадима гнева из далеке прошлости у ово наше време. Сократ би данас био поносан на њих. 
Протеклих месеци студенти су блокирали факултете, улице, тргове. Марширали су до Новог Сада, Крагујевца, Ниша, Београда. Снимак студентске колоне која шибана кишом и ветром корача ка главном граду обишла је планету. Остаће као величанствено сведочанство хтења и воље ових младих људи да се боре за боље сутра – знањем и тишином, али и буком коју праве на улицама градова. Буком за коју један енглески теоретичар културе тврди да представља опозицију звучном поретку. У нашем случају реч је о грађанској опозицији, поретку у којем одјекује звук једног човека који је приграбио сву власт у своје руке. У тренутку док ово пишем, делегација студената у блокади бициклима хита ка Стразбуру! Не да би се жалили на своје колеге које су (уз дозволу власти) узурпирале јавну површину тражећи право на образовање у систему који гази остала загарантована права, већ да би Европљанима скренули пажњу на режим који је својом неодговорном политиком извео студенте из амфитеатара, а наставнике из учионица. 
Биће интересантно видети како ће оцвала Европа, која је пристрасним рангирањима сврстала Србију у ред недовршених демократија, објаснити студентима своју благонаклоност према поменутој недовршености која се на језику политичке социологије назива владавина једног човека или аутократија. Али то је брига европских технократа који годинама уназад издају просветитељске принципе зарад корпоративних интереса. Овдашња власт их у томе издашно следи кријући ту своју колаборацију иза измишљених прича о обојеним револуцијама и државним непријатељима. Ову подметачину власти студенти су бриљантно разоткрили, као што ће (надам се) разоткрити и пренемагање европских технократа. Као што су разоткрили настојање СНС-а да уништи културу дијалога, солидарност, истински патриотизам, пристојност у земљи Србији. Речју, студенти су разоткрили тоталитаризам актуелне власти. Да парафразирам Теодора Рожака – када систем непотизма и корупције уништава културу која га окружује, тада настаје тоталитаризам, односно покушај да се целина живота доведе под ауторитарну контролу. Не нужно батином и принудом, већ пре свега изазивањем конформизма у људима. И то је процес који се деценијама одвија пред нашим очима. Један тоталитаризам смењивао је други, за јоту напреднији у перфидним техникама умотавања у јагњећу кожу. Студенти нам указују на крхкост актуелног тоталитаризма. У протеклих пет месеци организовали су протестне шетње и генералне штрајкове. Блокирали су јавни сервис грађана (РТС) и медијску песницу власти (Информер). Организовали су величанствени протест у Београду, на који су дошле стотине хиљада људи које нико није морао да плати да би дошли и исказали свој став. Мотивисали су грађане да искораче из зоне комфора. Урадили су оно што према социологу Рајту Милсу треба да раде либерални просветитељи – извршили су „трансмутацију личних приватних невоља у друштвене, јавне проблеме”. Покренули су људе у правцу грађанске култивисаности. Позвали су их у зборове, подсетили их како да комуницирају једни с другима, како да се мобилишу у решавању нагомиланих проблема који оптерећују њихову заједницу, како да изврше притисак на институције које не раде свој посао како треба. Јер да раде, проблеми се не би гомилали, већ би били решавани. 
Зборови грађана се увелико организују широм Србије. То плаши власт која је навикла да интеграцију система обезбеђује одлукама одозго и покорношћу одоздо. Као што је плаши и гласна тишина мноштва. Као што је плаши интелигентна организованост студената и њихова истрајност да се бескомпромисно боре за здравије друштво у којем ће се за почетак ценити врлине, а осуђивати непочинства. Разуме се да је такво друштво тешко установити без муке и патње која происходи из неравноправне борбе за његово установљење. Студенти су се током протеклих месеци хватили укоштац са системом, „службама”, батинашима у црним капуљачама, пропагандним триковима власти, њеним злобним спиновањима, предрасудама и незнањем индоктринисаних присталица култа личности, медијским и сваким другим мраком... Но, да нису били спремни за такву врсту борбе и патње, не би ни успели да упале бакљу слободе која тешко може бити угашена. Јер, студенти се не боре само против државне машинерије већ и за буђење успаваног становништва, односно за просвећивање свих оних који погрешно верују да је неодговорност врлина. И то не раде празном причом, већ властитим примером – било да детаљно очисте простор након вишечасовне блокаде (као онда на Ауто-команди), или да правилно пренесу људима оно што пише у Уставу. 
Студенти у рукама чврсто држе лучу промене којом растерују мрак са пута који води ка праведном циљу који су пред све нас поставили – а то је стварање уређеног друштва у којем институције неће служити страначким интересима. Нажалост, у овом њиховом настојању покушаће да их осујети сила лишена правде (тиранија једног човека), која је правду постепено лишила силе (немоћне институције обојене страначким интересима). Па ипак, студенти су упорни у намери да преокрену ствари и учине да праведно постане силно, а да силно постане праведно. Блез Паскал би данас био поносан на њих – ту (не)очекивану младалачку силу која преокреће ствари у интересу читаве заједнице.

*Социолог

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа