Иконописац који је преварио НАТО

Новица Андрић

Митска, огромна дрвена макета коња, која је захваљујући ратном лукавству донела одлучујућу предност Грцима над Тројанцима, била је касније инспирација за многа маштовита решења која су више или мање утицала на исход ратова. Управо је тројански коњ био инспирација пилоту мајору Ђорђу Иванову, пилоту Ратног ваздухопловства и противваздухопловне одбране Војске Југославије, да већ током првих сати агресије НАТО-a на СР Југославију 24. марта 1999. године осмисли како да се лукаво супротстави неупоредиво јачој сили.
„Очекивали смо напад и налазили смо се у склоништу. Бомбе су почеле да пљуште по аеродрому код Батајнице око 20 сати. Настао је прави земљотрес, отпада плафон, нестаје светло, чекамо да и нас погоде. Очекујем смрт, кошмар у глави, а онда ми се у магновењу појављује традиционални карневал у родној Струмици.

Видим себе деветогодишњака, како вучем макету тројанског коња коју сам са комшијском децом направио од летава са тарабе. Када је опасност прошла, решио сам да, ако жив дочекам јутро, почнем да радим на макети ’мига 29’, тада најсавременијег авиона нашег ваздухопловста и највеће претње агресору”, објашњава Иванов у разговору за „Политику”.
Одмах је план изложио старешинама, идеја је била да се авијација НАТО-а намами да гађа макете „мигова 29” како би праве летелице, добро сакривене, биле сачуване. Старешине су биле сумњичаве у успех пројекта, али је на крају добио њихову сагласност. Израда прве макете почела је већ 27. марта, на дан обарања америчког „невидљивог” авиона Ф-117А.
„Као искусан сликар, са више десетина изложби, лако сам слободном руком, без лењира и шестара, нацртао скице”, сећа се Иванов, који је данас иконописац.
Макету су израђивали мајстори за кревете, кухињске елементе и пољопривредне машине, а њихово дело је за месец дана изашло из импровизованог хагнгара. Радило се помоћу „штапа и канапа”, хефталица је била главна алатка за финализацију, помоћу ње су лимове закивали на дрвену конструкцију. У првој екипи за израду макета били су селектор југословенске репрезентације у авио-моделарству Радоје Благојевић, заставник Драгче Ранић, авио-механичар 204. ловачко-авијацијског пука, Никола Буљевић, авио-моделар из Нове Пазове и Петар Грубић, столар из Нове Пазове. Касније су се придружили још неки припадници 204. ловачко-авијацијског пука и 117. ваздухопловне базе – столари, тесари, лимари, фарбари...

„Највећи део потребног материјала за изградњу макета био нам је доступан. Реч је о летвицама, панел и шпер плочама, јер смо радили у хангару Дрвног комбината ’Војводина’, недалеко од аеродрома. Ни метални делови нису били проблем због помоћи фабрике ’Лифам’ која је производила пољопривредне машине. На све стране било је и отпадног гвожђа као и точкова од старих возила”, објашњава Иванов.

Највећи проблем био је лим – материјал за коначно покривање комплетне конструкције макете како би изгледом била што вернија правом „мигу 29”.

„Ненајављено сам посетио штампарију дневних листова у Косовској улици у Београду и, иако нисам никога познавао, затражио сам искоришћене лимене плоче од офсет штампе. Без превише питања су ми изашли у сусрет. Гомилу лимова утоварио сам у мој аутомобил ’кадет караван’, који је због терета ’допузао’ до хангара у којем смо радили”, сликовито описује Иванов.

„Комшије су сумњичаво вртеле главом, мислећи да склапамо праве ’мигове’ од делова који долазе из Русије.” Прва макета постављена је 27. априла, а већ у ноћи другог на трећи мај је уништена. Иванов је тим поготком добио опкладу са својим сумњичавим старешинама.

Команда РВ и ПВО је одлучила да наставимо са израдом макета. Захваљујући већ дефинсаним димензијама, урађеним шаблонима и уиграној екипи време за производњу сваке наредне је драстично скраћивано. За последњу, шесту, била су потребна само три дана. Могли су да „штанцују” десетине комада... Макете су постављане на травњак, како у случају поготка не би била оштећена писта. Откако су постављане макете – ниједан „миг 29”, сакривен у близини аеродрома, није уништен на писти.

Једну су гађали још док ју је ка писти вукао трактор. На срећу по возача трактора, тада су је промашили. Последња, шеста, макета постављена је 25. маја 1999. и гађана у ноћи између седмог и осмог јуна, са две бомбе које нису експлодирале, али су је њихове крхортине оштетиле. Рат је завршен два дана касније.

„У шали кажем да би амерички пилоти’задужени’ за Батајницу, ако сазнају ову истину, морали да из својих биографија избришу уништење српских ’мигова’, а неки и да врате одликовања”, каже Иванов.

„Преживела” макета је са аеродрома код Батајнице у Музеј ваздухопловства допремљена тек 2017. године. Била је у веома лошем стању јер је била препуштена зубу времена. Бомбардовање је издржала, али људски немар – једва.

„Са пуно емоција сам је реконструисао да буде налик на оригинал из 1999. године. И данас се налази испред Музеја ваздухопловства, али, нажалост, неизвесна судбина јој се изгледа понавља”, констатује Иванов.

Мир у свету боја и четкица

Ђорђе Иванов је пензионисан 2001. и са сетом прича о томе како су он и многи његови саборци заборављени. „Мир сам нашао у свету боја и четкица. Иконопишем и фрескопишем цркве. Осликао сам десетак цркава, међу којима и Цркву Светог Луке у Београду. Тренутно радим на Цркви Светог великомученика Георгија у селу Радаљево на Голији”, каже Иванов, који је за свој рад добио Грамату од патријарха Иренеја. У Војној гимназији у Београду будућим официрима предаје иконописање, као ваннаставну активност.

Симулирани и рад мотора и радио-веза

Макете су тежиле између једне и по и две тоне. Чак су и „оживљене” тако што су у бурадима која су имитирала моторе паљене крпе натопљене керозином, а имале су и радио-станицу „Наташа” као извор зрачења. Тако да је НАТО могао да детектује топлотно „исијавање” наводних авионских мотора, па и укључену радио-станицу „пилота”. Цена прве макете процењена је на око 15.000 тадашњих динара, док су преостале усавршеније коштале око 50.000 динара, што би данас било око 4.500 евра.