Најлепше је када је уметност мост међу људима

Концерт који ћу одржати у Београду је догађај организован поводом прославе 75. годишњице Сокоја и осам деценија постојања Удружења композитора Србије (УКС) и част ми је и задовољство што сам позван да обележим ове годишњице, истиче на почетку разговора за „Политику” Кемал Гекић, пијаниста који више од две и по деценије живи у САД, а слушаћемо га 24. априла од 20 часова на наступу под називом „Албум из Србије” у Коларчевој задужбини. 
Познат по оригиналним и провокативним интерпретацијама дела значајних композитора, да подсетимо млађе генерације, Гекић се школовао на Академији уметности у Новом Саду, у класи професорке Јокут Михаиловић, где је касније био асистент и завршио и постдипломске студије. За снимке, на којима изводи музику Хендла, Моцарта, Шопена, Скрјабина и Листа, награђиван је у Европи, Америци и Јапану. Његов изванредни компакт-диск објављен за „Наксос”, са транскрипцијама Росинија–Листа освојио је „Росету” и награду музичког водича „Penguin”, док се тонски запис за ЈВЦ са Трансценденталним етидама Франца Листа сматра најбољим у историји пијанизма. Ради и као стални професор на Међународном универзитету у Мајамију на Флориди и предаје на Музичкој академији „Мусашино” у Токију. Био је номинован за Греми награду 2017. за извођење Клавирског концерта „Герника” композитора Фредерика Кауфмана. 
На београдском концерту показаћете нам разноврсност дела наше композиторске школе од краја 19. века до данас. Који аутори ће бити на репертоару? 
Програм концерта приказује фасцинантан увид у музичко стваралаштво у Србији током последњих стотинак година, велику креативност и богатство музичких идеја. Трудио сам се и да укључим што више кључних фигура из света српске музике – Василија Мокрањца, Милоја Милојевића, Властимира Трајковића, Љубицу Марић, Исидору Жебељан, Јосипа Славенског, Петра Озгијана, Дејана Деспића, Вука Куленовића, Зорана Христића. Осим већ универзално признатог изванредног дара за клавирску музику (и не само за њу) коју је исказао Василије Мокрањац, велико ми је изненађење било откриће Милојевићевог генија, који је у својој „Косовској свити” остварио сасвим посебан хармонски језик, па затим Вука Куленовића, који је својом композицијом „Хиландарска звона” открио нове звучне могућности.

 Не наступате често у Београду. Колико вам значе концерти на нашим просторима?

Нажалост, у Београду сам ређе него што бих то желео, стицајем разних околности које се више тичу мог распореда, раније преузетих обавеза, организације. Много ми значе концерти у Београду и на „нашим просторима”, шта год то данас значило, јер ме за њих везују успомене, а осим тога ту још увек постоји и права интелектуална публика, као и прави љубитељи музике који препознају вредности и знају да уживају у њима. Осим тога, без обзира на то што сам грађанин света, дошао сам са наших простора и у њима се архетипски изворно добро осећам.

 Како досежете нове и другачије интерпретације познатих дела?

Спојем интуиције, фантазије и солидног научно-музиколошког истраживања. Парадоксално за неког ко већ више од 40 година предаје на универзитетском нивоу, мислим да је велики проценат знања које се предаје на разним универзитетима широм света у доброј мери мит, неутемељен на реалности (овде бих навео нпр. естетику извођења Бетовена, која има веома мало везе са начином на који је он сам доживљавао и изводио своју музику). Да ствар буде интересантнија, музикологија као наука је веома добро обавила свој задатак и неопходна знања су доступна свима који их траже, али изгледа да постоји недовољно утицаја музикологије на савремену извођачку праксу. На подлози знања и интуиције се остварује фантазија, која своју реализацију проналази у актуелном извођењу. Осим тога, доживљавам музику сваки дан мало другачије, концепција звука се мења зависно од акустике, инструмента, публике и других варијабилних елемената укључујући и моје расположење.

 Школовали сте се у нашој земљи, концертирате и предајете студентима у САД и у Јапану. Како поредитe ове три средине?

 Осећам се у свакој као код куће, свака са својим посебностима има посебну чар, али сам у срцу најближи Балкану, јер сам одавде, и то јаче осећам како године више иду. Сједињене Државе су динамична земља, са вибрантном, позитивном енергијом, а Јапан је опет веома специјална, јединствена средина, са јаком социјалном кохезијом и невероватним осећајем за лепо. Имам верну публику у тим земљама која ме прати деценијама, без обзира на то, или можда баш и због тога, што сам се у животу највише бавио музиком, а најмање самопромоцијом. А код нас, на просторима некадашње Југославије се субјективно осећам као у центру света (Медитеран?), што за мене у неком смислу и јесте центар, јер крв није вода, ту сам одрастао, опчињен музиком нашег језика и историје, и то се не може заборавити. Да напоменем, ја сам још увек и професор докторских студија на Универзитету у Новом Саду / Академији уметности.

 Изводите и целовечерње програме посвећене сопственим делима и тематским концертима. Шта бисте од тога издвојили као посебно?

Током деценија сам извео највећи део класичног репертоара, али и многе композиције живих композитора, од којих су неке биле и написане специјално за мене, или сам их наручио. Такође сам у Америци, Јапану, Хрватској и Црној Гори имао и вечери посвећене мојој музици која је била лепо примљена, што ми је значило. Али сматрам да је најлепше кад се уметност употреби и као мост међу људима, у сврху постизања виших циљева, као нпр. куповање медицинске опреме, омогућавање смештаја незбринутој деци, набавка музичких инструмената у неким срединама и сличне друге акције. Онда осећам да уметност врши и битну социјалну функцију.

Ка чему вас даље води ваша креативност?

Настављам са презентацијом својих постојећих композиција и планирањем нових. Желео бих да створим неке веће форме, са комплекснијим саставом извођача, на неке од тема актуелних данас (уништење неких земаљских екосистема, нуклеарни рат, миграције су само неке од таквих тема данашњице). То би било за нешто већи број извођача – оркестар, хор, оргуље, клавир и могуће играче.