Одлазак борца за међурелигијски дијалог

Преминуо је у 88. години папа Фрања који је промовисао глобални мир и међурелигијски дијалог, а својим социјалним ангажманом уносио хуманизам у живот 1,2 милијарде верника Римокатоличке цркве.

Све време свог понтификата противио се „патологији моћи” и трудио да цркву врати народу и њеној историјској мисији. Фокусирао се на сиромашне. Долазак на престо Светог Петра је по много чему био јединствен. Био је први папа из Америке и са јужне хемисфере. Од Гргура Трећег који је умро 741. није било бискупа Рима који није био Европљанин. Био је и први папа из језуитског реда.

Многи католици очекивали су да нови понтифекс буде млађи човек, али аргентински кардинал Бергољо био је већ у 70-им годинама када је изабран. Представио се као компромисни кандидат: конзервативцима је био прихватљив због ортодоксних погледа на питања сексуалности, либералима су се допадали његови ставови око социјалне правде.

Тврди се да је свети Фрања Асишки и 13. веку добио инструкције од Бога: „Иди, поново изгради моју кућу.” Кардинал Бергољо узео је папско име Фрања и кренуо у мисију реформатора која га је учинила савезником прогресивних и противником конзервативних традиционалиста.

Од тренутка избора наговестио је да ће поступати друкчије: примао је кардинале стојећи, а не седећи на папском трону. Понизност је увек претпостављао помпи и грандиозности. Стекао је репутацију једноставног човека.

Откако се 13. марта 2013. појавио на балкону Базилике Светог Петра, папа је дао до знања да ће се мање бавити доктринарним питањима, а више јеванђеоским радом, светским миром и социјалним темама како би се повратио опадајући утицај цркве. Мисија коју је посветио свету била је пре свега социјална. „О, како бих волео сиромашну цркву, за сиромашне.”

Хорхе Марио Бергољо рођен је у Буенос Ајресу 17. децембра 1936, као последње од петоро деце у породици која је пред фашизмом побегла из Италије. Пре него што је завршио хемију, био је избацивач у ноћном клубу, волео је да игра танго и био навијач локалног фудбалског клуба Сан Лоренцо.

Постао је језуита, студирао филозофију и проучавао литературу и психологију. Заређен деценију касније, брзо је напредовао црквеном хијерархијом. Када је у Аргентини на власт дошла брутална војна хунта, замерали су му што током тог периода од 1976. до 1983. није учинио више да се спасу хиљаде људи које су нестајале без трага да би биле ликвидиране. Био је оптужен због умешаности у отмицу двојце свештеника који су били мучени, али нађени живи. Тврдило се да Бергољо није обавестио власти да се ради о свештеницима који су радили у сиромашном предграђу и били потпуно посвећени служби Божијој. Читавог живота је то демантовао тврдећи да је иза сцене радио на њиховом ослобађању, а потврђено је да је помогао многима да напусте Аргентину.

У време рата на Салвинима (Фокландима), стао је на страну војне хунте и поручивао: „Дошли смо да се молимо за оне који су пали, за синове домовине која је одлучила да брани њихову мајку, домовину, да брани земљу која је њихова.”

Знао је да се сукобљава са језуитама који су веровали да га не занима теологија ослобођења која хришћанску мисао повезује са социологијом марксизма у борби против неједнакости. Бискуп Буенос Ајреса постао је 1992, а потом и надбискуп. Папа Јован Павле Други именовао га је за кардинала 2001. када је преузео руковођење ватиканском администрацијом, Куријом.

У својим проповедима позивао је на социјално укључивање цркве и критиковао владе по свету које су занемаривале најсиромашније. Уложио је велике напоре да се залече ране Велике шизме из 1054. када се хришћанство поделило на источно и западно. Патријарх Константинопоља присуствовао је његовој инаугурацији у Ватикану.

Организовао је 2014. да се тадашњи председник Израела Шимон Перес и палестински председник Махмуд Абас заједнички моле за мир. Противио се изједначавању ислама са насиљем. У Ираку је имао историјски сусрет са великим ајатолахом Али Систанијем. Његов ангажман био је кључан у успостављању контакта америчке администрације са Кубом.

Што се учења цркве тиче, био је традиционалиста. Поштовао је девет векова стару римокатоличку догму целибата, забрану брачног живота свештеницима и противио се заређивању жена тврдећи да је Јован Павле Други једном за свагда одбацио ту могућност.

Био је против еутаназије, смртне казне и абортуса. Непосредно пошто је 2013. постао понтифекс максимус, учествовао је у Риму у маршу против абортуса. Иако се чинило да је спреман да допусти да контрацепција може да се користи како би спречила болести, вратио се на учење папе Павла Шестог који је упозоравао да би то могло да сведе жене само на инструмент мушког задовољења.

Показао се либералан према сексуалним оријентацијама. „Ко сам ја да судим?”, али је инсистирао да је усвајање деце геј парова облик дискриминације. Геј бракове описивао је као „покушај уништавања Божијег плана”.

Највећи изазови његовог папата долазили су са два фронта: оних који су га оптуживали да избегава да се суочи са свештеничком злоупотребом деце и од конзервативаца који сматрају да је „разводњавао веру”. Конзервативцима се замерио одлуком да разведеним и поново ожењеним/удатим католицима омогући причест.

Мењао је цркву колико је могао. Именовао је више од 140 кардинала из неевропских земаља и цркву учинио глобалнијом него што је била када је седао на престо Светог Петра. Током пандемије ковида, отказао је сва јавна појављивања на Тргу Светог Петра и саопштио да је вакцинација општа обавеза. Критиковао је деструктивне ефекте нерегулисаног капитализма по климу. Осуђивао је „индиферентност” Европе око миграната који су прелазили Медитеран.

Највише ће ипак бити упамћен као „папа мира”. Апеловао је да се окончају „апсурдни и сурови ратови” у Украјини и у Гази. Одлазио је 2023. за Јужни Судан апелујући да се прекине један крвави конфликт.

Ове године је пет недеља провео у болници због запаљења оба плућна крила која су се показала као фатална иако се само дан пре смрти, на ускршњу недељу, појавио пред верницима на Тргу Светог Петра, али није био у стању да прочита традиционално Урби ет орби.

Традиционалисти сада имају шансу. Следећу конклаву обележиће борба између оних који желе да сат врате у време Јована Павла Другог и Бенедикта Шеснаестог и оних који би да бране превасходно либералан легат папе Фрање.