Odlazak borca za međureligijski dijalog

Preminuo je u 88. godini papa Franja koji je promovisao globalni mir i međureligijski dijalog, a svojim socijalnim angažmanom unosio humanizam u život 1,2 milijarde vernika Rimokatoličke crkve.

Sve vreme svog pontifikata protivio se „patologiji moći” i trudio da crkvu vrati narodu i njenoj istorijskoj misiji. Fokusirao se na siromašne. Dolazak na presto Svetog Petra je po mnogo čemu bio jedinstven. Bio je prvi papa iz Amerike i sa južne hemisfere. Od Grgura Trećeg koji je umro 741. nije bilo biskupa Rima koji nije bio Evropljanin. Bio je i prvi papa iz jezuitskog reda.

Mnogi katolici očekivali su da novi pontifeks bude mlađi čovek, ali argentinski kardinal Bergoljo bio je već u 70-im godinama kada je izabran. Predstavio se kao kompromisni kandidat: konzervativcima je bio prihvatljiv zbog ortodoksnih pogleda na pitanja seksualnosti, liberalima su se dopadali njegovi stavovi oko socijalne pravde.

Tvrdi se da je sveti Franja Asiški i 13. veku dobio instrukcije od Boga: „Idi, ponovo izgradi moju kuću.” Kardinal Bergoljo uzeo je papsko ime Franja i krenuo u misiju reformatora koja ga je učinila saveznikom progresivnih i protivnikom konzervativnih tradicionalista.

Od trenutka izbora nagovestio je da će postupati drukčije: primao je kardinale stojeći, a ne sedeći na papskom tronu. Poniznost je uvek pretpostavljao pompi i grandioznosti. Stekao je reputaciju jednostavnog čoveka.

Otkako se 13. marta 2013. pojavio na balkonu Bazilike Svetog Petra, papa je dao do znanja da će se manje baviti doktrinarnim pitanjima, a više jevanđeoskim radom, svetskim mirom i socijalnim temama kako bi se povratio opadajući uticaj crkve. Misija koju je posvetio svetu bila je pre svega socijalna. „O, kako bih voleo siromašnu crkvu, za siromašne.”

Horhe Mario Bergoljo rođen je u Buenos Ajresu 17. decembra 1936, kao poslednje od petoro dece u porodici koja je pred fašizmom pobegla iz Italije. Pre nego što je završio hemiju, bio je izbacivač u noćnom klubu, voleo je da igra tango i bio navijač lokalnog fudbalskog kluba San Lorenco.

Postao je jezuita, studirao filozofiju i proučavao literaturu i psihologiju. Zaređen deceniju kasnije, brzo je napredovao crkvenom hijerarhijom. Kada je u Argentini na vlast došla brutalna vojna hunta, zamerali su mu što tokom tog perioda od 1976. do 1983. nije učinio više da se spasu hiljade ljudi koje su nestajale bez traga da bi bile likvidirane. Bio je optužen zbog umešanosti u otmicu dvojce sveštenika koji su bili mučeni, ali nađeni živi. Tvrdilo se da Bergoljo nije obavestio vlasti da se radi o sveštenicima koji su radili u siromašnom predgrađu i bili potpuno posvećeni službi Božijoj. Čitavog života je to demantovao tvrdeći da je iza scene radio na njihovom oslobađanju, a potvrđeno je da je pomogao mnogima da napuste Argentinu.

U vreme rata na Salvinima (Foklandima), stao je na stranu vojne hunte i poručivao: „Došli smo da se molimo za one koji su pali, za sinove domovine koja je odlučila da brani njihovu majku, domovinu, da brani zemlju koja je njihova.”

Znao je da se sukobljava sa jezuitama koji su verovali da ga ne zanima teologija oslobođenja koja hrišćansku misao povezuje sa sociologijom marksizma u borbi protiv nejednakosti. Biskup Buenos Ajresa postao je 1992, a potom i nadbiskup. Papa Jovan Pavle Drugi imenovao ga je za kardinala 2001. kada je preuzeo rukovođenje vatikanskom administracijom, Kurijom.

U svojim propovedima pozivao je na socijalno uključivanje crkve i kritikovao vlade po svetu koje su zanemarivale najsiromašnije. Uložio je velike napore da se zaleče rane Velike šizme iz 1054. kada se hrišćanstvo podelilo na istočno i zapadno. Patrijarh Konstantinopolja prisustvovao je njegovoj inauguraciji u Vatikanu.

Organizovao je 2014. da se tadašnji predsednik Izraela Šimon Peres i palestinski predsednik Mahmud Abas zajednički mole za mir. Protivio se izjednačavanju islama sa nasiljem. U Iraku je imao istorijski susret sa velikim ajatolahom Ali Sistanijem. Njegov angažman bio je ključan u uspostavljanju kontakta američke administracije sa Kubom.

Što se učenja crkve tiče, bio je tradicionalista. Poštovao je devet vekova staru rimokatoličku dogmu celibata, zabranu bračnog života sveštenicima i protivio se zaređivanju žena tvrdeći da je Jovan Pavle Drugi jednom za svagda odbacio tu mogućnost.

Bio je protiv eutanazije, smrtne kazne i abortusa. Neposredno pošto je 2013. postao pontifeks maksimus, učestvovao je u Rimu u maršu protiv abortusa. Iako se činilo da je spreman da dopusti da kontracepcija može da se koristi kako bi sprečila bolesti, vratio se na učenje pape Pavla Šestog koji je upozoravao da bi to moglo da svede žene samo na instrument muškog zadovoljenja.

Pokazao se liberalan prema seksualnim orijentacijama. „Ko sam ja da sudim?”, ali je insistirao da je usvajanje dece gej parova oblik diskriminacije. Gej brakove opisivao je kao „pokušaj uništavanja Božijeg plana”.

Najveći izazovi njegovog papata dolazili su sa dva fronta: onih koji su ga optuživali da izbegava da se suoči sa svešteničkom zloupotrebom dece i od konzervativaca koji smatraju da je „razvodnjavao veru”. Konzervativcima se zamerio odlukom da razvedenim i ponovo oženjenim/udatim katolicima omogući pričest.

Menjao je crkvu koliko je mogao. Imenovao je više od 140 kardinala iz neevropskih zemalja i crkvu učinio globalnijom nego što je bila kada je sedao na presto Svetog Petra. Tokom pandemije kovida, otkazao je sva javna pojavljivanja na Trgu Svetog Petra i saopštio da je vakcinacija opšta obaveza. Kritikovao je destruktivne efekte neregulisanog kapitalizma po klimu. Osuđivao je „indiferentnost” Evrope oko migranata koji su prelazili Mediteran.

Najviše će ipak biti upamćen kao „papa mira”. Apelovao je da se okončaju „apsurdni i surovi ratovi” u Ukrajini i u Gazi. Odlazio je 2023. za Južni Sudan apelujući da se prekine jedan krvavi konflikt.

Ove godine je pet nedelja proveo u bolnici zbog zapaljenja oba plućna krila koja su se pokazala kao fatalna iako se samo dan pre smrti, na uskršnju nedelju, pojavio pred vernicima na Trgu Svetog Petra, ali nije bio u stanju da pročita tradicionalno Urbi et orbi.

Tradicionalisti sada imaju šansu. Sledeću konklavu obeležiće borba između onih koji žele da sat vrate u vreme Jovana Pavla Drugog i Benedikta Šesnaestog i onih koji bi da brane prevashodno liberalan legat pape Franje.