Аушвиц Балкана на мапи Холокауста

И поред контроверзи које су последњих година пратиле пољске владе, већ дуго је готово обавезан део образовног пута младих Израелаца да посете један од нацистичких логора смрти на тлу Пољске. Циљ ових посета је да новим генерацијама грађана Израела остану у сећању и дубоко се усаде важне лекције из недавне историје – о Холокаусту, разлозима његовог настанка и о томе шта човечанство мора да чини како би спречило његово понављање.

Скривени Холокауст Балкана

Један логор смрти, можда и најсуровији, ипак остаје релативно непознат. Он се не налази у Пољској. И за разлику од свих других логора смрти из тог периода, њиме никада нису управљали нацисти. Уместо тога, Јасеновац је био огроман логорски комплекс којим је управљала усташка власт – фашистички режим хрватских усташа – у њиховој марионетској држави, иронично названој Независна Држава Хрватска.

Јасеновац је био већи и, по многим сведочењима, бруталнији од Аушвица. Његов систем логора обухватао је преко 240 квадратних километара – шест пута више од површине Аушвица – а чувари су користили 57 документованих метода убистава, од којих су многе биле изузетно личне и сурове. Један од симбола тог „лицем у лице” убијања био је и такозвани србосек – закривљени нож намењен пререзивању гркљана жртвама.

Иако су десетине хиљада Јевреја и Рома, као и у другим логорима широм Европе, нашле своју смрт у Јасеновцу, главна мета усташког режима били су, као што сам назив „србосек” открива, етнички Срби. Управо ова чињеница можда делимично објашњава зашто је после рата Јасеновац пао у колективни заборав, нарочито у Титовој комунистичкој Југославији, која је настојала да потисне сећања на етничке сукобе и замени их идеологијом „братства и јединства”.

Ипак, та чињеница не објашњава зашто Јасеновац није више присутан у настави и сећању, ни у Израелу, ни у јеврејским заједницама широм дијаспоре. Ипак, један мали, али значајан корак ка промени тог стања данас чини један потомак жртава Јасеновца.

Ту на сцену ступа Барак Габор. Четрдесетпетогодишњи унук преживелог Холокауста и праунук двоје жртава Јасеновца, Габор је преузео на себе задатак да организује превод на хебрејски језик обимне, деветсто страна дуге монографије која документује злочине почињене у Јасеновцу. Реч је о књизи под насловом „Јасеновац: Аушвиц Балкана”, коју је написао историчар Холокауста, професор Гидеон Грајф, а која је првобитно објављена на енглеском и српском језику 2018. године.

Трагични сусрет једне породице са Јасеновцем

Габорови прадеда и прабака, Артур и Риза Адлер, живели су у југословенском граду Славонски Брод (данас у саставу Хрватске) на почетку Другог светског рата. Са својом једином ћерком, Јосипом – коју су звали Шошана – ухапшени су и депортовани у логор Јасеновац. У неком тренутку, Шошана је била одвојена од својих родитеља и смештена у други воз, који је такође био упућен ка Јасеновцу, али је током пута воз погођен у савезничком ваздушном бомбардовању. Међу двадесеторо деце која су том приликом извучена из вагона и спасена, налазила се и Шошана – заслугом југословенских партизана.

Родитељи Шошане нису имали ту срећу. Риза је преминула релативно рано, већ 1942. године, у самом логору. Артур је, с друге стране, био један од ретких заточеника који су преживели до самог краја. Преживео је устанак и пробој последњих 1.000 затвореника, што је означило и крај постојања Јасеновца, али је умро неколико дана касније, 27. априла 1945. Ни Риза ни Артур нису дочекали крај рата нити победу над фашизмом.

Јосипа Адлер постаје Шошана Габор

Шошана је, као дете без родитеља, након рата завршила у дечјем дому у Београду, где је боравила од 1945. до 1949. године. Те године добила је дозволу да емигрира у новоосновану Државу Израел. Укупно гледано, око половина југословенских Јевреја који су преживели рат, управо у том послератном периоду, преселила се у Израел.

Шошана је из луке Ријека отпловила према Хаифи на југословенском броду „Радник”. Из Хаифе је отишла у кибуц Ајн Дор, где је провела годину дана и упознала свог будућег супруга Јакова Габора. Венчали су се 1950. године и преселили у кибуц Хајоцрим (данас познат као кибуц Шомрат), први кибуц основан након проглашења независности Израела, као један од 63 насеља која су изграђена 1948. године.

Шошана је остатак свог живота провела у кибуцу Шомрат. Радила је у складишту одеће, имала је двоје деце – Тамар и Хилела, и седморо унучади, међу којима је и Барак. Шошана је преминула 2014. године у 81. години живота, само три месеца након свог супруга Јакова.

Бараков завет сећања

Убрзо након што су му бака и дека преминули 2014. године, Барак је започео истраживање породичне историје.

– Нажалост, Холокауст јеврејског становништва Хрватске, али и страдање других народа који су прошли кроз Јасеновац – пре свега српског народа, чије су стотине хиљада синова и кћери убијене у овом логору – готово да уопште није присутно у свести савременог човека – каже Барак, објашњавајући зашто је своје истраживање усмерио управо ка Јасеновцу.

– Тема јасеновачког логора је практично непостојећа, чак ни међу образованим и школованим људима. Дошао сам до закључка да морам да прихватим пројекат превођења ове књиге, јер је она нераскидиви део мог породичног стабла – додаје он, мислећи на књигу „Јасеновац – Аушвиц Балкана”.

Барак је одлучио да преведе ову књигу на хебрејски језик као омаж и завет сећања на своје прадеду и прабаку, који су тамо страдали.

– Што сам дубље улазио у проучавање историје јасеновачког логора, све више сам осећао да је право чудо што сам уопште рођен – искрено каже Барак.

Иако је у почетку размишљао о превођењу других дела, једна од књига која му је била у плану била је и „Пакао зван Јасеновац” аутора Ђорђа Милише, хрватског новинара и бившег логораша. Такође је разматрао и превођење дела „Историја Холокауста – Југославија” из пера израелског историчара Менахема Шелаха са хебрејског на енглески – што сам Шелах није стигао да учини пре своје смрти 1995. године. Шелах је иначе био пионир у проучавању Холокауста на Балкану.

Барак је први пут сазнао за књигу „Јасеновац: Аушвиц Балкана” недуго након њеног објављивања 2018. године. Видео је неколико чланака о књизи и интервју професора Грајфа на телевизији, након чега је ступио у контакт са аутором, желећи да набави примерак за породичну библиотеку – издање на српском и енглеском језику.

Прочитавши књигу од корица до корица, Барак је одлучио да она мора постати доступна и читаоцима у Израелу, на њиховом матерњем језику.

– Искрено се надам да ће ова књига подићи свест људи широм света, а посебно у Израелу, о постојању јасеновачког логора смрти, у којем су убијене стотине хиљада Срба, десетине хиљада Јевреја и Рома, као и припадници других народа – закључује Барак.

Књига је преведена уз помоћ две Израелке, Рахел Малине и Оснат Хазан, обе повезане са просторима некадашње Југославије. Рахел Малина, бивша професорка средње школе рођена у Бањалуци, која се данас налази у Републици Српској, била је задужена за превод. Оснат Хазан, рођена Израелка и ћерка преживелог Холокауста из Сарајева – главног града данашње Босне и Херцеговине – била је уредница хебрејског издања.

Књига у свом хебрејском издању ускоро ће бити објављена и дистрибуирана од стране једног израелског издавача. На простору Балкана, за издавање и дистрибуцију биће задужена београдска издавачка кућа „Књига комерц”, која већ скоро деценију успешно дистрибуира српско-енглеску верзију ове књиге.

Затварање круга у Доњој Градини

Овог 22. априла, на 80. годишњицу пробоја последњих затвореника Јасеновца – у којем је учествовао и његов прадеда Артур – Барак Габор ће свечано уручити хебрејско-енглеско издање књиге „Јасеновац: Аушвиц Балкана” Милораду Додику, председнику Републике Српске. Свечаност ће бити одржана у оквиру конференције посвећене теми Јасеновца, која ће се одржати у Доњој Градини, на месту некадашњег Логора VIII из јасеновачког комплекса.

Касније током недеље, Барак ће примерак књиге представити и Српској академији наука и уметности у Београду.

Овим поводом, Барак је изјавио: „То је за мене велика част и привилегија, али и на неки начин лично затварање животног круга.”

Он додаје: „Одједном се све дешава у једном тренутку, све као да се ’сакупља’ или боље рећи ’слива’ у једну тачку у времену.”

Најприкладније је, можда, завршити ову причу речима самог Барака из нашег разговора, у којима је описао своја осећања уочи догађаја који ће се одржати у уторак:

„Већ десет година истражујем корене своје породице. Знам где су рођени, где су одрасли, шта им се догодило током Холокауста, где су били убијени.

Толико је дирљиво ставити цвеће у Доњу Градину, где су већина стрељања извршена. Поносан сам као потомак логораша Јасеновца и бити на месту где се то десило, где је дошло до херојског пробоја из Јасеновца, где су се голим рукама борили против усташких убилаца. У том последњем пробоју из Јасеновца и борби за слободу у којој је учествовао мој прадеда Артур, али је живео само још пет дана... Осећам се тако опустошено што он и већина затвореника из Јасеновца нису доживели 9. мај и победу над фашизмом.

Ово ми је први пут у Доњој Градини – радост помешана са тугом. Обнављање после уништења.

Ја сам особа са много наде и оптимизма за будућност, али такође опрезна у погледу прошлости – и добро сам свестан онога што су моја породица и народ преживели. Одрастао сам уз двоје бака, који су преживели Холокауст – једини у њиховим проширеним породицама који су преживели – обоје су стигли у Израел не знајући реч хебрејског језика, и без породице. Испунили су бескрајне тешкоће и били чудом спасени.

С једне стране, тешко ми је да се носим с оним што су прошли, али с друге стране – на крају је ослобођење дошло – постоји крај патњама.

Осећања су амбивалентна, ако то уопште може да се дефинише на тај начин.”

*Слободан новинар, искусан преводилац са хебрејског на енглески. Такође је писао за „Buzzfeed”, „Haaretz”, JTA, JNS, „The Forward” и „The Jerusalem Post”