Жеља за тоталитаризмом

Месецима уназад како трају бесмислене блокаде наших универзитета и факултета покушавам да схватим шта се то догодило код младих људи који су сада укључени у акције блокада да се они тако ватрено залажу за најгори вид тоталитаризма и гашења слободе изражавања. Недавно сам прочитао извештај са пленума једног од факултета где су се окупљени изјашњавали о формирању политичке организације засноване апсолутно на идејама најрадикалнијих комуниста. Заправо, оно за шта се они залажу је језиво у односу на оно за шта су се комунисти пре рата код нас макар декларативно залагали. После рата видели смо све „чари и благодети” њихове револуције када су стрељали сваког у кога су уперили прст да је народни непријатељ или су у најбољем случају одузимали сва грађанска права људима, имовину, исељавали их из кућа, станова и сл. Данашњи млађани комунисти блокадери врло отворено се залажу за исте идеје и са тим излазе пред бираче. Траже заустављање сваког облика приватизације, лустрацију за сваког за кога они одреде да им није подобан и ко би их можда могао политички да угрози, враћање друштвене имовине, директну демократију, што би у преводу значило да свако ко није део пленума заправо је политички одстрањен и нема никаква права у одлучивању, заузимање туђе имовине за коју они процене да је велика и да није власнику потребна у тој мери… Да упростимо, јавно још не зову на стрељања, али ако се већ овако јавно залажу за ову гомилу лудачких идеја за које смо искрено мислили да су једном за сва времена сахрањене, шта их кошта да када дођу на власт и ту најрадикалнију спроведу.
Занимљиво је, по преузимању власти залажу се за укидање избора и да врате делегатске системе. Наравно, све ове сулуде идеје тешко да би код народа прошле, јер оне су превазиђене, назадне, дубоко гуше демократију, уливају најгору правну несигурност и у својој бити су тоталитарне. Но, како је могуће да су млади људи васпитавани у духу демократије управо овако нешто пожелели. То је енигма са којом ће држава морати да се позабави, јер како објаснити било ком рационалном човеку да се тамо неки клинци залажу за оно за шта се, рецимо, залагао Јово Капичић, Раде Кончар, Иван Милутиновић, Петар Драпшин. Како објаснити да све њих није занимало никакво факултетско образовање, јер су комунистима пре рата факултети служили за прављење партијских ћелија и за окупљање омладине, а да се то исто дешава и данас после толиких деценија. Данашњи блокадери говоре о револуцији, факултети им служе за политичко организовање, прављење партијских одбора и апсолутно их не занима студирање, већ их занима „Блокадна кухарица”. Другачије мишљење изазива изопштавање тог што другачије мисли, односно како би данашњи млади рекли „кенселовање”. Тај се пажљиво бележи у њихов нотес и њему се загорчава живот на сваком кораку, доводи се до ситуације да напусти факултет или буде таман толико психички, па и физички, малтретиран како би схватио да за њега нема места на факултету. Уколико би револуција прошла, за њега живот и могућност да ради у новом добу које би дошло не би постојали.
Да, то су данас та наша „златна деца” и „наша будућност” израсла под утицајем Јове Бакића, Динка Грухоњића и сличних њима. Добили смо војску младих тоталитариста жељних победе светске револуције, која овог пута није сиротињска, нити пролетерска, већ је баш револуција богатих и размажених, односно пре свега привилегованих који су све у животу имали.
Ставимо прст на чело и размислимо шта нам се то догодило.

*Народни посланик

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа