Сви газимо по води и надамо се да се нећемо удавити

Дубравка Лакић

Сада већ шездесетчетворогодишњи редитељ Ричард Линклејтер, који важи за једног од пионира америчког независног филма, своју свестраност и живописну оригиналност показао је и доказао кроз награђиване филмове „Ошамућени и збуњени”, „Школа рока”, триологију коју чине: „Пре свитања”, „Пре сутона” и „Пре поноћи” (важи за збирку најлепших љубавних филмова у историји покретних слика), кроз „Одрастање”, који је снимао 12 година, и „Хитмена”, који представља његов искорак у жанр комедије-трилера. У овој, 2025. години, Линклејтер пред светску филмску јавност излази са „Плавим месецом” награђеним на 75. Берлиналу и филмом „Нови талас” („Nouvelle vague”) снимљеним на француском језику и инспирисаним Годаровим класиком „До последњег даха”.

Овај редитељ, сценариста и продуцент, велику пажњу посвећује писаној речи у сценаристичком штиву и у свом дому у Остину, у Тексасу, који напушта само када мора, твори нека од најбоље исписаних филмских дела у чијем настанку као веран косценариста и глумац учествује и Итан Хок, који у „Плавом месецу”, тој дирљивој медитацији о пријатељству, уметности и љубави уз суочавање са светом који је рат неповратно променио, тумачи сложени лик једног од најбољих америчких текстописаца мјузикла и песама Лоренца Ларија Харта. У ексклузивном интервјуу за „Политику”, Ричард Линклејтер открива да ускоро почиње рад на новом филму инспирисаним мјузиклом Стивена Сондхајма, који ће снимати наредних 20 година...

Кажете често да вас у музичком смислу посебно привлачи период тридесетих и четрдесетих година прошлог века, зашто?

У детињству је моја мама у дневној соби слушала све сјајне мјузикле Американаца које познајете, углавном Роџерса и Хамерштајна, а негде када сам имао 20 година поводом рођендана Еле Фицџералд на радију су пуштали песму Роџерса и Харта у њеној изведби и још тада сам сам се заинтересовао за лик и дело Ричарда Роџерса и за Хартове стихове. Њих двојица као да су стварали на другој планети.

Колико је живо сећање на Лоренца Ларија Харта у данашњој Америци, да ли је он међу младима познат лик?

Што се више приближаваш Бродвеју то је он познатији. Уколико су ти млади ближи музичком позоришту, он им је познат. Сви они који живе или имају интересовања ван тих оквира вероватно за њега не знају.

Видите ли „Плави месец” не само као део тог периода већ и неку врсту критичког коментара на данашњу културу забаве?

Тај период је био уметност за масе, а не индустрија забаве за масе као што је то случај данас. Једно је написати роман или направити слику или скулптуру, а друго је када заправо стварате уметност за публику која то плаћа, било да је у питању позориште или филм. То постаје мало сложеније. Бојим се да у култури нема довољно критичне масе да би се одржало оно што је било. Али, ко зна, није у мојој природи да дајем велике изјаве о томе да ли је све готово. Само осећам да сви газимо по води и надамо се да се нећемо удавити. Времена изазова су свакако овде. Увек се поставља и питање да ли људи желе ово што радимо? И да, данас у свему има више трговине.

Можда грешим, али између ваше триологије „Пре” и „Плавог месеца” ипак препознајем сличност, а она се односи на постојање љубавне приче, на сложеност и могућност љубави.

Ви у „Плавом месецу” видите крај дугорочне везе, плодне, уметничке везе. Није сексуална, али јесте моћна веза. Ларијеви проблеми, алкохолизам који га је водио у суноврат, постали су превише за Ричарда Роџерса, у којем је све то створило велике фрустрације и креативни застој. Током истраживања видео сам један Роџерсов интервју снимљен више од тридесет година од Хартове смрти, из којег је било јасно да га је он волео али да више није могао да ради са њим јер га је излуђивао. Стварно је тужно када су људи повређени и не могу да функционишу као некада.

Ви и глумац Итан Хок сарађујете више од 30 година. Да ли је то пријатељство или је више партнерство?

Сва наша дружења и сати и сати проведени заједно у највећем делу су у вези са послом. Скоро све наше време проводимо причајући о томе на чему радимо. Не идемо само заједно на одмор или негде другде већ имамо сценарије и радимо на њима и увек радимо на нечем новом. То је наш однос. Наше породице се познају, сви се воле али је највећи проценат нашег времена посвећен стварању.

Итан је и као глумац ваш најчешћи избор, гледамо га и у „Плавом месецу”. Шта га чини тако посебним?

Глумци са којима сам радио много пута, не само он, некако као да круже са мном уназад. Не знам шта је тачно одговор на то. Једноставно, свиђа ми се Итанова радна етика и вештина, али и то што он и уметнички гура, због чега и желим да будем у његовој близини. Он и ја увек имамо дубоко међусобно поштовање. Уз то, Итан Хок је глумац који је спреман да и у физичком смислу плати цену своје улоге.

А да ли сте ви икада осетили да морате да платите неку цену да не угрозите себе?

О да, све време, чак и данас када сам већ стекао неку репутацију. Моје стално искуство је било борба против свађа људи који финансирају филм који желим да снимим и тих расправа хоће ли стати иза тога или неће. У том смислу добио сам све своје битке, али понекад изгубим рат, али није ме брига. Ја сам у томе због битака. Ако могу да се извучем из тога са филмом који сам желео да снимим, срећан сам, али често ће те на неки начин зезнути на крају.

Филмски ствараоци су увек у биткама?

Ја не. Ја на филм гледам као на живот, на дисање, тако да је за мене то само део мог живота. Волим да сам у производњи. Волим пробе и не постоји ниједан елемент филма који ми се не свиђа. Волим да проводим време на сету, после и у монтажи и све је то за мене као лек за нерве. Може бити променљиво, али ја некако живим за тај тренутак.

Често снимате један филм годинама, али не видим да сте због тога нервозни или можда љути, увек делујете тако опуштено.

Да, јесам. Увек сам за опуштеност не за вриштање. Најопуштеније се осећам када радим, стварам, али када представљам свој филм осећам нервозу. Не свиђа ми се то. Угодније ми је на мом филмском сету. Ту се осећам као код своје куће. Не волим те наступе пред великом јавношћу, више ми се свиђа интимност.

„Одрастање” сте снимали 12 година, а ускоро почињете са радом на филму чије ће снимање трајати 20. Амбициозно.

Па да. Почињем са радом на филму према мјузиклу композитора Стивена Сондхајма „Мери, котрљамо се заједно” и план је да га снимам 20 година. Ако алудирате на то да ћу тада имати више од 80 да вам кратко кажем: не знам шта би то спречило. Чак и физички, јер то је физички захтевна ствар. На свом зиду имам слику Џона Хјустона који снима филм „Мртви”. Он седи у столици закачен са маском за кисеоник и снима свој последњи филм. Сјајно! Нисам чак ни пушач, па ми можда неће бити потребна маска за кисеоник. Да будем у својим осамдесетим или чак деведесетим и да радим оно што волим, можда је баш то забаван начин да се обради свет.

За који мајски дан ћете на 78. Канском фестивалу представити филм „Нови талас” снимљен на француском, неку врсту реконструкције Годаровог „До последњег даха”?

То је најзабавнији изазов свих времена. Не могу да објасним колико сам срећан са тим лудим филмом, толико га волим. Увек сам говорио, сваки филмски стваралац треба да сними један филм о снимању филма и то је у духу једног од мојих омиљених малих тренутака у историји филма. Годара у филму игра Гијом Марбек, а Џин Сиберг Зоји Дојч. Лик Жан-Пола Белмонда тумачи сјајни Одри Дилан. Верујем да ће вам се мој „Нови талас” допасти...