Ректорова платформа

Чедомир Антић*

Платформа ректора Универзитета у Београду проф. др Владана Ђокића за преговоре са председником владе силно је заинтересовала јавност. После пет месеци потпуне блокаде Универзитета у Београду један овакав документ први пут јасно показује становиште највећег универзитета у Србији, а можда, у извесној мери, и његове циљеве. До сада, осим донекле из оног писма у којем проширени ректорски колегијум тврди да за блокаде нема било какву одговорност и захтева да универзитету буду исплаћене све принадлежности без обзира на вишемесечну, незакониту обуставу рада без преседана у нашој историји, наша јавност није имала прилике да чује било какав артикулисан став са највише универзитетске адресе.

Нажалост, платформа за преговоре са председником владе није много променила овај тугаљиви утисак. У овом документу универзитетска власт тврди да не само што нема удела у вишемесечном стању универзитета већ „не располаже механизмима, ни фактичким могућностима да окончају блокаде”. Дакле, баш као и приликом незаконите блокаде Филозофског факултета у Београду из 2014. године. Универзитетске власти тврдиле су тада да је чак и групи од шездесетак непознатих особа, које можда и нису били студенти, дозвољено да несметано блокирају рад било које високошколске установе у којој могу студирати хиљаде и бити запослене стотине особа. Притом, на располагању факултетским и универзитетским установама не стоји управо ништа: ни дисциплинске мере, ни могућност да се ради заштите закона и људских права обрате полицији. Декан Арсенијевић је 2014. макар искључио грејање на отетом факултету, ректору Ђокићу данас управо ништа не пада на памет.

Но, иако одбија сваку могућност да универзитет дели одговорност за блокаде, ректор се не либи да их оправда и похвали. Нити један од факултета није спровео било какве дисциплинске мере, чак и против најнасилнијих блокадера. Многи декани и часници факултета показивали су притом и дирљиве изливе солидарности и подршке (па је тако, рецимо, декан Филозофског факултета г. Данијел Синани, без сумње, не против воље својих продекана г. Перице Шпехара и гђе. Наташе Симић, те управника Одељења за историју г. Владе Станковића, завршио своје обраћање Наставно-научном већу уз поруку „Пумпај, пумпај...”). Зато се поставља питање да ли је могуће да је потреба да управа универзитета седи на две столице и омогући даљи прилив државног новца као накнаду за нерад толика да у јавним наступима нису спремни да своје речи и дела и бране.

Свакако најзанимљивији сегмент платформе је онај у којем њени аутори стављају међународно право изнад националног. Они за блокаде тврде: „Taj вид протеста је легитиман облик остваривања права на слободу изражавања и окупљања, у складу са чл. 11. Европске конвенције о људским правима и праксом Европског суда за људска права.” Овај члан, међутим, говори о слободи „мирног окупљања и удруживања”. Нема речи o забрани кретања, рада, образовања, узурпацији, ускраћивању дијалога и права на одлучивање легитимним установама. У ставу 2. овог члана стоји и: „За вршење ових права не смеју се постављати никаква ограничења, осим оних која су прописана законом и неопходна у демократском друштву у интересу националне безбедности или јавне безбедности, ради спречавања нереда или криминала, заштите здравља или морала, или ради заштите права и слобода других...” Дакле, овај члан се не односи на случајеве када су нарушена права и слободе других, што блокаде факултета и државних установа несумњиво чине. Постоји, а необично је да ни ректор, ни његови саучесници из проширеног колегијума, али ни бројни правници на универзитету, нису приметили и члан 17. исте конвенције, који се односи на „Забрану злоупотребе права”. Тамо изричито пише: „Ништа у овој конвенцији не може се тумачити тако да подразумева право било које државе, групе или лица да се упусте у неку делатност или изврше неки чин који је усмерен на поништавање било ког од наведених права и слобода или на њихово ограничавање у већој мери од оне која је предвиђена конвенцијом.”

Но, ако ректор и другови нису стигли до 17. члана, свакако нису читали ни Додатни протокол уз Конвенцију о људским правима и основним слободама, чији 2. члан прописује право на образовање: „Нико не може бити лишен права на образовање.” Видимо ипак да може и то маргинализацијом легитимних установа (студентски парламент), узурпацијом наставних већа која су претворена у слушаонице (бар када је реч о Филозофском факултету) и пилатовским држањем ректора по коме су блокадери назвали трг испред РТС-а, а он одбија било какву одговорност за своја „узвишена и храбра” дела. Ипак, према члану 64, став 3. Закона о високом образовању: „Ректор је дужан да писаним путем упозори декана и савет факултета на поступање и одлуке супротне овом закону или статуту универзитета.” Подржавајући незаконите блокаде и обожавајући тоталитарне пленуме, факултети Универзитета у Београду према ректоровом тумачењу нису донели одлуке супротне Закону или Статуту Универзитета.

За Владу Србије ректорова платформа има само питања: када ће почети поново да исплаћује плате и друге принадлежности, како ће надокнадити наставу, па чак и шта планира у вези са испуњењем блокадерских захтева. Од владе захтева да обустави ванредне надзоре и не шаље финансијске инспекције, али и да сместа и потпуно утиче на медије (већином приватне), који је подржавају, да престану са „медијском хајком” на ректора, декане, студенте...” О разумевању правне државе, кад је реч о ректору, речито говори чињеница да је отказао састанак са премијером када му је стигла приватна тужба појединих студената. Необично.

Чули смо од блокадера да је председник републике ненадлежан за документацију у вези са падом надстрешнице на Железничкој станици у Новом Саду. Приметио сам да није било разговора, до избора г. Мацута, ни са Владом Србије. Имам питање за ректора г. Ђокића: „Да ли је за документацију у вези са реконструкцијом железничке мреже, па и надстрешнице, одговорно предузеће „Инфраструктура Железнице Србије”? Вероватно је у већој мери надлежно него председник или премијер. На челу Скупштине ИЖС је у време почетка блокада био проректор Универзитета у Београду г. Небојша Бојовић.

Зашто, господине ректоре, не питате надлежног, не да ли је одговоран – јер у Вашој политичкој култури су одговорни само политички непријатељи – већ зашто није обезбедио остварење првог и најзначајнијег блокадерског захтева?

*Професор Филозофског факултета у Београду