Комедија без предумишљаја

Радња представе „Балкан експрес” у режији Даријана Михајловића, музичке комедије настале према тексту Гордана Михића, одвија се током Другог светског рата и прати групу музичара, хохштаплера који немају битнијих моралних дилема у настојањима да преживе кризу (драматург Милена Деполо). Упадају у куће избеглих богаташа и краду им вредне ствари, напијају се и наједају њихове хране, певају и забављају нацисте без сувише преиспитивања, а жртвама рата помажу углавном због користи, како би изгледало да су уз покрет отпора, а не из истинског уверења.

За разлику од чувеног филма Бранка Балетића који је одређен озбиљнијим, тмурнијим тоновима, и наглашенијим драмским и психолошким значењима ликова, радња представе је наглашено комички обликована, стилски (и значењски) упрошћеније. Јасан циљ представе је да забави и разгали публику, без битнијег освртања на важна етичка питања поред којих промиче. Идеја да се гледаоци засмеју и разоноде је, наравно, сасвим оправдана, то јесте један од циљева позоришта, али оно постаје много вредније онда када поред забаве понуди и дубљу проблематизацију тема које овде само начиње, углавном као повод за развијање комичких ситуација.

А теме јесу важне, на пример, мотив ратног профитерства је подсетио на Брехтову „Мајку Храброст”, па је у том смислу штета што није дошло до његовог развоја који би можда донео неки вид субверзивније ироније или драмски крешендо, и тако обогатио укупна значења. То је, на пример, могло да се постигне кроз суптилне жанровске заокрете, или коментаре на вербалном и музичком плану, нарочито кроз сонгове који су делом у представи дописани. Они су могли да буду брехтовскији, критичнији, ироничнији, што не би нимало угрозило комичку снагу представе, напротив, само би дало на тежини целине значења. У одсуству тога, добили смо једну неоспорно вешто изведену музичку комедију, амбициозну и захтевну у форми, коју ће део публике сигурно радо да гледа, препуштајући се заводљивом хумору, полетној и емотивној музици, динамичној кореографији, раскошним костимима и сценографијом (музички аранжмани, диригент Александар Седлар, кореографија Игор Барберић, сценографија Александар Денић, костимографија Лана Цвијановић).

Јелена Јовичић надахнуто игра кокетну, мазну, манипулативну и превртљиву Лили која у том слаткастом држању следи само сопствене интересе, не марећи за повређивање људи у близини; у њеном тумачењу је упадљивији раскорак између изазовне фриволности и скривених намера него у филму, где је сведеније представља Тања Бошковић. Мирољуб Турајлија гради лик сналажљивог Пика који се такође прилагођава околностима без много преиспитивања моралности поступака; нарочито је комички ефектан на почетку, када је у гипсу, кљакав и гегав, са говорном маном, попут ликова из класичних фејдоовских фарси (тако изражена комичка значења у филму не постоје). Жарко Степанов игра намазанијег Попаја, такође разбојника-музичара, посебно упечатљивог у извођењу музичких делова, због заносне продорности гласа. Нарочито снажне, готово експлозивне певачке, али и комичке вредности наступа доноси Душица Новаковић у улози Лилине тетке, чувара плаже. Она је један фалстафовски лик, испичутура која се осваја флашом жестине, напрасита је, бучна и мушкобањаста, али и карикатурално изражајна када намешта маску женствености, нежности, са циљем освајања Пика (овај лик је, на пример, знатно бујнији, сочнији од његове другачије, уздржаније поставке у филму, Оливере Марковић). Опипљиву и комички ефектну карикатуру обликује и Слободан Стефановић, у улози Мајора Дитриха, ауторитета омађијаног Лилиним чарима. Душко Радовић одговарајуће игра менаџера групе, муфљуза Стојка, Милан Антонић Косту, Оливера Бацић Драгичевић пргаву, несташну, али и тужно усамљену јеврејску девојчицу Леу...

У представи Даријана Михајловића су посебно моћне групне сцене преплављујуће енергије, на пример, питорескни хор сељанки које нуде разне гастрономске специјалитете, или спектакуларна плесна тачка балетског ансамбла на плажи. Пробојне су и досетке у духу нашег времена, на пример Теткино „пумпање” стомака немачког војника, рањеника, изазива најдужи и најискренији аплауз током представе.

И да се на крају вратимо на почетак, штета је што ова амбициозна и формално разграната продукција није упадљивије обогаћена значењском вишеслојношћу. Истинска моћ позоришта се гради снагом идеја и спознаја, док је форма (само) пут којим се до њих стиже.