Лоши суседи

Словенија и Хрватска су опет оживеле своју комшијску свађу око међе, подигавши је овога пута на виши ниво и пребацивши на нови терен – у Европску унију. Њихова на моменте сасвим недипломатска полемика при томе превазилази оквире билатералног спора, постајући на неки начин и ствар принципа који се тичу и других. На неки начин и Србије.

Словенија тврди да су њени национални интереси постали угрожени новом чињеницом: да је, у оквиру својих обавеза на путу у ЕУ, Загреб у Брисел послао и неке документе које би, тврде у Љубљани, неко могао да тумачи и као прејудицирање решења граничног спора, који је створен приликом осамостаљивања две државе, дакле, у процесу распада СФРЈ, када су, нажалост, изазване и много веће драме од недоумица на чијој су страни неке њиве уз реку Муру или докле су чије воде у Пиранском заливу, односно шта је у чијем катастру.

Елем, Словенија је запретила да ће, пошто је већ унутра, првом „јужном” суседу онемогућити да прође кроз иста врата која воде до пуног чланства у бриселском клубу. То је подигло температуру званичника у Загребу и спор је добио димензије које сигурно неће обрадовати ни бриселску централу.

Дилема која проистиче из овог заплета и чини га релевантним и за нас – јесте да ли у преговоре око приступања Унији, поред испуњавања услова који се тичу унутрашњег уређења државе и придржавања правила међународног бонтона, могу да се уносе и билатерална питања? То јест, да ли они који су већ унутра могу ту чињеницу да злоупотребљавају за остваривање сопствених интереса на рачун оних који су још пред вратима ЕУ?

Изгледа да могу. Још 2005. Димитрије Рупел, тадашњи шеф словеначке дипломатије, отворено је изјавио да Словенија мора да искористи то што Хрватска води преговоре о прикључивању ЕУ „за остварење својих виталних интереса”.

Хрватска је, у међувремену, то оценила као чисто уцењивање: у једном коментару „Вечерњег листа” то је био повод и да се констатује како је „Словенија уцењивала и бившу Југославију, а то чини сада са ЕУ”.

Не баш претерано европско понашање, рекло би се, али само ако на ЕУ гледамо као на друштво које се доследно придржава високих принципа. Боље би, наиме, било да на време ставимо друге наочаре – да Унију доживљавамо и као клуб који, истина, има своја правила, али у којем је свако управо због својих националних интереса.

Зашто би се иначе Словенија и Хрватска свађале око границе, ако између њих, кад и Хрватска уђе у ЕУ, не би требало да буде граница, сем оних у земљишним књигама?

И нас, уосталом, сада блокира Холандија, опет не из принципа, него због унутрашњих политичких интереса. А ко зна шта нас чека кад Хрватска једног дана буде унутра, а ми, као данас они, пред вратима.