„Златна палма” за животно дело Роберту де Ниру

78. КАН

Кан – Постоје лица са филмског платна која су се попут печата утиснула у седму уметност да заувек трају. Једно од таквих лица, благог осмеха и често оштрог погледа, без сумње је оно које припада филмској легенди – америчком глумцу, редитељу и продуценту Роберту де Ниру, добитнику почасне „Златне палме” 78. Канског фестивала за свеукупну каријеру обележену улогама које су постале култне.

Кан Де Ниру овим чином одаје почаст уз подсећање да је овде 1976. године оставио гледалиште без даха улогама у филмовима „Двадесети век” Бернарда Бертолучија и „Таксиста” Мартина Скорсезеа за који је тада и освојио „Златну палму” као најбољи глумац, а да је последњи пут овде боравио 2011. и то као председник жирија. У данима пред почетак 78. Кана, на вест да ће бити овогодишњи добитник „Златне палме„ за свеукупно дело, осамдесетједногодишњи Де Ниро је изјавио: „Гајим осећање блискости према Канском фестивалу. Поготово сада када нас толико тога у свету раздваја, Кан нас спаја. Све приповедаче, филмске ствараоце, фанове и пријатеље. То је као повратак кући.” А ова филмска „кућа”, још увек најзначајнија на фестивалској лествици, увек је знала да цени и награди његову перфекционистичку глуму саткану од темељних припрема, али и импровизације.

Де Нирово дебитовање на филмском платну запечатило је судбину историјске генерације редитеља у Њујорку, који ће постати и „златна” генерација холивудских филмских стваралаца. Од првих филмова тек дипломираног Брајана де Палме, Роберт де Ниро је стварао портрете својих антихеројских ликова. Заједнички филмови „Поздрави”, „Свадбено дружење” и „Здраво, мама!” дали су облик Брајановом стилу, али и Робертовој глуми у којој насиље извире из харизматичног мира. Од своје боемске младости као сина сликара у Њујорку, црпео је уличарски став који ће, са кодексима понашања и етиком, зачинити његове ране радове, а мало касније и процветати пред камерама Мартина Скорсезеа. Легендарно и филмско и ванфилмско пријатељство са Скорсезеом почело је 1973. године са филмом „Улице зла” у којем су приказали свој родни њујоршки кварт Мала Италија.

Током своје каријере Де Ниро је позајмљивао свој природни ауторитет ликовима из миљеа италијанско-америчке мафије, од ситних криминалаца до великих босова, чинећи их препознатљивим и тако моћним. То се огледа и у улози младог Вита Корлеонеа у филму Франсиса Форда Кополе „Кум 2”, у којем је успео у изазову тумачења раних година лика Марлона Бранда, а да га не имитира. Његова изведба у овом Кополином делу донела му је Оскара за најбољег споредног глумца. Његова посвећеност улогама постала је легендарна у наставку сарадње са Скорсезеом: научио је да свира саксофон за филм „Њујорк, Њујорк”, почео је да се бави боксом и према сопственој идеји угојио се 30 килограма за филм „Разјарени бик” који му је донео Оскара за најбољег глумца, а да би решио сопствени конфликтни однос са славом, одиграо је у „Краљу комедије” и лик опседнутог водитеља ток-шоуа и с тим развеселио публику на отварању Канског фестивала 1983. године. Већ следеће, 1984. године у Кану, Роберт де Ниро је представио последњи филм Серђа Леонеа „Било једном у Америци”, вратио се на Кроазету и са филмом „Мисија” Ролана Жофија, који је те 1986. освојио „Златну палму”.

 Док је настављао да ради са Мартином Скорсезеом у филмовима „Добри момци”, „Рт страха” и „Казино”, Де Ниро је почео и да продуцира (од 1989) и да режира (од 1993). Као редитељ је дебитовао са „Причом из Бронкса”, филмом који се бави једном од његових омиљених тема – како комшилук обликује односе у заједници између насиља и сродства. Његов други дугометражни филм „Добри пастир” изашао је пред публику 13 година касније. После 11. септембра Де Ниро је основао и Трибека филмски фестивал како би Њујорчанима помогао да поврате овај пострадали кварт, а тада је изашла на видело и политичка природа његове личности. Постао је ватрени бранилац егалитарног, хуманистичког друштва, није престајао да истражује последице насиља, организованог криминала, пропадање државе, трауму Вијетнамског рата и манипулацију душама од стране индустрије забаве. Упечатљиви примери овога укључују и његове изванредне улоге у „Џокеру” Тода Филипса и у Скорсезеовим „Убицама цветног месеца”. И овај филм је светску премијеру имао на Канском фестивалу...