Честитке заборавиле пут до сандучета

„Бако хтела сам да ти пошаљем новогодишњу честитку, али ти не можеш да је примиш јер немаш компјутер”, разочарано каже десетогодишња Јана. Она, као и већина њених другара, мисли да поштанско сандуче служи само за рачуне и огласне папириће. Приче да је торба поштара некада била крцата честиткама и да се његово куцање на вратима нестрпљиво чекало, деци звуче као бајка. Брзи ритам живота, који је на велика врата увео електронску пошту и стотине СМС-ова који путују са једног на други мобилни телефон, укинуо је лепу навику писања честитки. О томе најбоље сведоче они који су их осамдесетих година прошлог века разносили од врата до врата.

– Била су то дивна времена у којима је за мене било посла даноноћно, а за клијенте прегршт радости – каже Милан Антонић, поштар који већ двадесет година шпарта улицама Савског венца.

– Уместо торбе која је пуцала по шавовима, „поздраве” смо трпали у џакове. Помагали су нам и студенти, који су зарађивали фини џепарац, а нама олакшавали рад – присећа се Милан, кога и стари и млади у крају зову „мој поштар”. Судећи по томе колико је мало оних који пазаре честитке, поштарима су сваке године у децембру торбе све лакше. Нађе се тек понека честитка коју шаљу фирме, пословни партнери или неки романтици, носталгичари... Ни продавцима који не одустају од покушаја да на уличном тржишту уз новогодишње украсе понуде и модерне честитке „не мирише” зарада.

– Крајем седамдесетих и почетком осамдесетих година продавци су правили појас од Кнез Михаилове улице све до Славије, али и дуж данашњег Булевара краља Александра, било их је на вашару и испред пијаца – присећају се Олга и Марко Јањић који су куповали цело туце пажљиво одабраних честитки, шаљући их драгим особама.

– То је био главни задатак сваког члана породице који је морао завршити до половине децембра, јер су се у првим данима Нове године бројале пристигле шарене „карте”. Оне су морале да заузму ударно место на полицама и послуже као глави украс у дому, а тако се мерило и колико пријатељи мисле на нас – са сетом прича Јованка Петров, пензионисана учитељица.

Обичне честитке одлазиле су на адресе познаника, а оне у ковертама су биле намењене особама које су имале посебно место у животу пошиљаоца.

– Непојмљиво је да данас уручим коверат са цветићима, уснама кармином или стрелицом која пробада срце – каже поштар Антонић, рачунајући да су такве поруке изашле из моде, иако су се некад млади надметали ко ће бити маштовитији. Колико је порука примаоца дирнула или насмејала до суза овај мајстор свог заната открије већ по изразу лица. Дешавало се да га понети лепом вешћу као најрођенијег загрле и на „слатко” позову Београђани који живе на његовој, како каже, сасвим необичној радној путањи „од Београда до Москве”, мислећи на хотеле које су у његовом рејону.

О томе колико воли свој посао потврђује и награда коју је добио за најбољег поштара Србије у 2007. години. На питање да ли је тешко заслужити признање – поштоноша врти главом, тврдећи да о његовом раду оцене дају колеге, али од важности је и глас суграђана којима је на услузи.

-----------------------------------------------------------

Направи свој пакетић

За оне који мисле да их доба модерног комуницирања не може спречити у науму да својеручно напишу пригодну досетку за предстојеће празнике, запослени у ПТТ-у поручују да у својим пост-шоповима имају одличну понуду честитки, али и програм „Направи свој пакетић” у коме могу да се нађу играчке, књиге, честитке, друштвене игре, мапе, али и занимљива поштанска амбалажа. Према речима запослених у маркетинг служби овог предузећа, традиција слања честитки требало би да се негује, јер нема лепшег дара од руком написане честитке.