Čestitke zaboravile put do sandučeta

„Bako htela sam da ti pošaljem novogodišnju čestitku, ali ti ne možeš da je primiš jer nemaš kompjuter”, razočarano kaže desetogodišnja Jana. Ona, kao i većina njenih drugara, misli da poštansko sanduče služi samo za račune i oglasne papiriće. Priče da je torba poštara nekada bila krcata čestitkama i da se njegovo kucanje na vratima nestrpljivo čekalo, deci zvuče kao bajka. Brzi ritam života, koji je na velika vrata uveo elektronsku poštu i stotine SMS-ova koji putuju sa jednog na drugi mobilni telefon, ukinuo je lepu naviku pisanja čestitki. O tome najbolje svedoče oni koji su ih osamdesetih godina prošlog veka raznosili od vrata do vrata.

– Bila su to divna vremena u kojima je za mene bilo posla danonoćno, a za klijente pregršt radosti – kaže Milan Antonić, poštar koji već dvadeset godina šparta ulicama Savskog venca.

– Umesto torbe koja je pucala po šavovima, „pozdrave” smo trpali u džakove. Pomagali su nam i studenti, koji su zarađivali fini džeparac, a nama olakšavali rad – priseća se Milan, koga i stari i mladi u kraju zovu „moj poštar”. Sudeći po tome koliko je malo onih koji pazare čestitke, poštarima su svake godine u decembru torbe sve lakše. Nađe se tek poneka čestitka koju šalju firme, poslovni partneri ili neki romantici, nostalgičari... Ni prodavcima koji ne odustaju od pokušaja da na uličnom tržištu uz novogodišnje ukrase ponude i moderne čestitke „ne miriše” zarada.

– Krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina prodavci su pravili pojas od Knez Mihailove ulice sve do Slavije, ali i duž današnjeg Bulevara kralja Aleksandra, bilo ih je na vašaru i ispred pijaca – prisećaju se Olga i Marko Janjić koji su kupovali celo tuce pažljivo odabranih čestitki, šaljući ih dragim osobama.

– To je bio glavni zadatak svakog člana porodice koji je morao završiti do polovine decembra, jer su se u prvim danima Nove godine brojale pristigle šarene „karte”. One su morale da zauzmu udarno mesto na policama i posluže kao glavi ukras u domu, a tako se merilo i koliko prijatelji misle na nas – sa setom priča Jovanka Petrov, penzionisana učiteljica.

Obične čestitke odlazile su na adrese poznanika, a one u kovertama su bile namenjene osobama koje su imale posebno mesto u životu pošiljaoca.

– Nepojmljivo je da danas uručim koverat sa cvetićima, usnama karminom ili strelicom koja probada srce – kaže poštar Antonić, računajući da su takve poruke izašle iz mode, iako su se nekad mladi nadmetali ko će biti maštovitiji. Koliko je poruka primaoca dirnula ili nasmejala do suza ovaj majstor svog zanata otkrije već po izrazu lica. Dešavalo se da ga poneti lepom vešću kao najrođenijeg zagrle i na „slatko” pozovu Beograđani koji žive na njegovoj, kako kaže, sasvim neobičnoj radnoj putanji „od Beograda do Moskve”, misleći na hotele koje su u njegovom rejonu.

O tome koliko voli svoj posao potvrđuje i nagrada koju je dobio za najboljeg poštara Srbije u 2007. godini. Na pitanje da li je teško zaslužiti priznanje – poštonoša vrti glavom, tvrdeći da o njegovom radu ocene daju kolege, ali od važnosti je i glas sugrađana kojima je na usluzi.

-----------------------------------------------------------

Napravi svoj paketić

Za one koji misle da ih doba modernog komuniciranja ne može sprečiti u naumu da svojeručno napišu prigodnu dosetku za predstojeće praznike, zaposleni u PTT-u poručuju da u svojim post-šopovima imaju odličnu ponudu čestitki, ali i program „Napravi svoj paketić” u kome mogu da se nađu igračke, knjige, čestitke, društvene igre, mape, ali i zanimljiva poštanska ambalaža. Prema rečima zaposlenih u marketing službi ovog preduzeća, tradicija slanja čestitki trebalo bi da se neguje, jer nema lepšeg dara od rukom napisane čestitke.