Стјепан Месић – два у један

На порталу загребачких „Новости” (гласило Српског народног већа), на Дан победе по руском календару (9. мај), објављен је повећи интервју са Стјепаном Месићем, бившим председником Републике Хрватске и последњим председником Председништва СФР Југославије, под насловом „Само слепац може негирати геноцид над Србима”, из којег су поједине делове истог дана пренели многи медији у региону. 
Ево неких „мудрих” мисли и порука времешног (91) хрватског политичара: 
О Јасеновцу – Млади морају знати ту страшну истину која се догодила у Јасеновцу како се никад више такво људско зло не би догодило; Млади морају знати да у НДХ није постојао само један концентрациони логор, Јасеновац, него је постојало и Јадовно, који чак није био логор окружен жицом, већ чисто губилиште, постојали су дечји логор Сисак, Јастребарско, логор Даница, Стара Градишка... 
О Блајбургу – Покушаји изједначавања и довођења у блиски контекст Блајбурга и Јасеновца, прављења Блајбурга највећом трагедијом хрватског народа је чиста, бесрамна ревизија; У Блajбургу је погинуло само 13 злочиначких, непријатељских војника који су кренули у пробој јер су знали да ће одговарати за своје крваве злочине; Блајбург је био само капитулација квислиншке војске која је била на страни фашизма с највећим оптерећењима бруталних, ратних, усташких злочина које људски ум тешко може појмити. 
О геноциду над Србима – Неспомињање Холокауста и геноцида над Србима не смета само онима који промовишу неоусташку политику. Само слепац може негирати геноцид над Србима; Ако је било организовано неколико концентрационих логора, ако су поубијана цела села, очишћени цели простори и ако то није геноцид, уз то кад доглавник усташког покрета Миле Будак изнесе политички декрет: ’трећину побити, трећину раселити, трећину прекрстити’, ако то није геноцид, не знам што је. 
О хрватском антифашизму – Хрватска је антифашистичка с грубим кршењем антифашистичког опредељења. То, нажалост, узима маха; Данашњи политичари дају тек толико критике фашизму да се каже да су ипак и они антифашисти, али се то ни по чему не види у њиховој политици. Ствара се пракса да се баш пуно не спомиње НОБ, срушено је више од 3.000 споменика и то баш у крајевима где је НОБ био најјачи и највећи; У мојој фамилији усташе су убиле 11 чланова, иако смо Хрвати, али су били антифашисти. Мојој супрузи с Баније убили су целу фамилију у Јасеновцу, и ја заиста другачије доживљавам НОБ од хрватске политичке елите. 
Читам ове Месићеве истините мисли и поруке и не верујем да их изговара човек који је некада, не тако давно, жестоко бранио све оно што сада критикује. 
Ево неких порука које је изговарао на промотивним скуповима ХДЗ-а 1990: 
– Срби у Хрватској ће моћи да стану под један кишобран; Срби ору земљу у Хрватској, а бога моле да киша пада у Србији; Не мисле ваљда Срби да ми у шлеперима из Мађарске носимо наливпера. Мало сутра, господо; Нека Срби иду у Србију, али нека понесу оно мало земље коју су донели на опанцима кад су долазили на ове просторе. 
Ове Месићеве поруке слушао сам својим ушима и сведок сам колико су, у комбинацији са симболима и песмама из времена Павелићеве НДХ, утицале на побуну Срба у августу 1990, пежоративно названу „балван револуцијом”. 
Овакве мисли и поруке су га и определиле да, после првих вишестраначких избора (мај 1990), постане председник Владе Хрватске. С те функције у августу 1990. одлази на место члана, а од јула 1991. преузима и функцију председника Председништва СФР Југославије, што је за нас, његове савременике, било још шокантније од честих поменутих изјава у предизборној кампањи. 
И питали смо се колико дуго заједничка држава „братских народа” може да опстане под вођством оваквог политичара. Одговор смо добили већ у октобру 1991, кад је Месић, као њен актуелни председник, у Хрватском сабору славодобитно изјавио: „Мислим да сам обавио задатак, Југославије више нема.” У децембру исте године федерација се и формално распала. 
Месић се из Београда као победник враћа у Загреб, где објављује мемоаре под насловом „Како смо срушили Југославију – политички мемоари” (1992). А од свог политичког ментора Туђмана бива награђен функцијом председника Сабора, коју обавља од септембра 1992. до маја 1994, кад се разилази с Туђманом и оснива странку Хрватских независних демократа. По разилажењу с Туђманом штампа и друго издање мемоара, под промењеним насловом „Како је срушена Југославија”, уз објашњење: „Хтео сам да кажем да смо сви криви што смо срушили Југославију, а не да ја будем у првом плану кад кажем ми – овако сам дао објективизацију.” 
После Туђманове смрти, Месић побеђује и на председничким изборима, и то двапут заредом. Почетком његовог другог мандата, у време кад се на међународном плану „доказивао” као антифашиста, на хрватским медијима емитује се снимак (децембар 2006) његовог говора одржаног 6. јуна 1992. у Хрватском клубу у Сиднеју: „У Другом светском рату, видите, Хрвати су два пута победили и ми немамо разлога да се ником испричавамо. Ово што скроз траже од Хрвата – ајде идите клекнути у Јасеновац, клекните овде… Ми немамо пред ким шта клечати! Ми смо два пута победили, а сви други само једном. Ми смо победили 10. априла кад су нам силе Осовине признале хрватску државу и победили смо јер смо се нашли после рата, опет с победницима, за победничким столом.” 
А након што је снимак његовог говора пуштен на ХРТ-у, Месић је на тој истој телевизији изјавио: „Не искључујем могућност да сам у то време, притом имајући на уму и историјски контекст, заиста тако нешто и рекао. Ако јесам, био је то тактички уступак, погрешан и промашен, онима који су Хрвате у отпору великосрпској политици и четништву као његовом ослонцу настојали да мобилишу на кокетирању с усташтвом.” 
И без обзира на све речено и учињено, из својих председничких мандата (2000–2010) Месић излази као признати антифашиста. Толико јак у свом антифашизму да га хрватски Савез антифашистичких бораца и антифашиста (САБА) бира за свог почасног председника, а на тој функцији вероватно би био и данас да се 2017. нису појавили нови снимци из његовог проусташког периода. 
Наиме, у јануару те године на „Јутјубу” је објављен још један снимак на којем Месић, говорећи на састанку 1992. у Новској, релативизује, односно пориче усташке злочине у логору Јасеновац, тврдећи да је тај логор коришћен још две године по окончању Другог светског рата, када су у њему, под контролом Титових партизана и комуниста, побијени многи Хрвати (што тврде и историјски ревизионисти окупљени на хрватској екстремној десници); да је то био „радни логор”, да су људи послати у Јасеновац тиме били „практично спасени”, јер је долазак у Јасеновац значио да неће бити побијени, већ коришћени као радна снага; да је председник Југославије Јосип Броз Тито знао да је званична историја логора Јасеновац „фалсификат” да би се добиле веће репарације, због чега никада није ни посетио Јасеновац... 
Медији су забележили да је Месић 17. маја 2017. поднео оставку на дужност почасног председника САБА: „Размотривши стање настало након објављивања снимака с мојим, понављам и овом приликом, апсолутно неприхватљивим изјавама из године 1992, као и оне касније објављене из године 1990, те узимајући у обзир чињеницу да вероватно постоје још и други моји снимци из тог времена с једнако неприхватљивим изјавама, а у жељи да поштедим Савез антифашистичких бораца и антифашиста Хрватске било каквих негативних последица, подносим оставку на функцију почасног Председника САБА.” 
Зашто Срби у Хрватској окупљени око СНВ-а баш сад, из дубоког нафталина, након осам година „мировине”, извукоше „антифашисту” Месића? И зашто баш у време кад се у Хрватској, не било којој, него у коалицији на власти, а на иницијативу проусташког Домовинског покрета, води жестока кампања против „Новости” (пре неколико недеља држава им је смањила субвенцију за 35 одсто у односу на претходну годину)? 
Одговор би могао да буде и у чињеници да у данашњој Хрватској нема бољег, или барем познатијег, антифашисте од бившег профашисте (усташе су по дефиницији хрватски фашисти) од Стјепана Месића. А друштво у којем је Месић највећи антифашиста мора да има велики проблем с антифашизмом.

 *Документационо-информативни центар „Веритас”

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа