Старе муке херцеговачких пољопривредника

Херцеговина је одувек била оскудна обрадивом земљом и водом. Становници су се вековима на разне начине борили да очувају живот својих многочланих породица. Гајили су јечам, раж, овас, пшеницу, кукуруз, винову лозу, дуван, разне врсте лука, држали ситну и крупну стоку. Највећи извори прихода били су продаја стоке, самониклог лековитог биља и шумских плодова.

Дуван се у Херцеговини почео гајити још почетком 17. века. Био је све популарнији трговински производ све док турске, а поготово аустријске власти нису увеле монопол на трговину па се због ригорозних мера, недостатка воде, а касније и гашења откупних станица производња свела на минимум. Једна од познатих аутохтоних сорти била је требињски равњак, који се пушио на аустријском двору, а са задовољством га је користио и Јосип Броз Тито.

Почетком 19. века у Херцеговини се појавила житељима до тада непозната биљка – кромпир. Народ није с вољом прихватио гајење и конзумирање кромпира па је столачки капетан и везир Али-паша Ризванбеговић, који је Херцеговину 1833. године издвојио из Босанског пашалука, наредио да се кромпир што више сеје, па се тако по Херцеговини распространило гајење ове биљке, која је људе често спасавала од глади, а постао је и неизбежна сточна храна.

Због оскудне обрадиве површине дошло је до покушаја да се у Херцеговини развије још нека уноснија пољопривредна производња. Тако је 1845. године Али-паша Ризванбеговић наредио да се у мостарском, чапљинском и љубушком крају покрене гајење пиринча. Идеја није дала очекивани резултат. Хроничар бележи да је 1868. у целој Херцеговини произведено око 150.000 килограма пиринча.

И после Другог светског рата на овом подручју је 1949. године извршено пробно сејање ове културе. Нестручност и не баш погодни услови отежавали су сам процес узгоја те се брзо одустало од изазова.

После Другог светског рата, 1946. године, донета је одлука у оквиру петогодишњег плана да се у Херцеговини, у крајевима с медитеранском климом, сади памук на рачун површина под кукурузом. На расцепаканим њивама, на скученим просторима, сељацима није било од интереса гајење памука јер је угрожавало егзистенцију породица. Идеју о ширењу гајења памука у Херцеговини држава није пратила свим другим потребама, инфраструктуром, прописима, логистиком и стратегијом развоја, а није имала ни слуха за потребу сељака за одрживом егзистенцијом. Памук су гајили на најлошијој земљи, уз малу примену агротехничких мера. Државне власти често су их кажњавале због неизвршавања обавеза, па су их кад не предају одређене количине памука слале на вишемесечне тешке радове на изградњи пруге Шамац–Сарајево. Производња памука почела је уз помпу, а угасила се у тишини.

Тих година исту судбину као памук доживела је и идеја да се у Херцеговини сади кикирики. Сељаци су у сеоским задругама били приморани да науштрб других култура сеју кикирики, за који до тада многи нису знали ни какав је, ни чему служи. Због лоших услова на појединим парцелама род је био мањи него што је посејано, па се кикирики није трајно задржао на том подручју.

Један од непромишљених потеза у тадашњој Југославији, везан за Херцеговину, који је донела централна власт, била је одлука из 1948. године о забрани држања коза. Сматрало се да козе уништавају млада стабла и онемогућавају обнову шума. Поштујући наредбу, козе су у Херцеговини готово смакнуте. Тадашњи политичари су с поносом говорили да је одлука о забрани гајења коза донета захваљујући „далековидости друга Тита”.

И сам Јосип Броз Тито приликом посете Требињу 1954. године у свом говору је поред осталог истакао: „Ја морам рећи да сам сретан што сте уништили козе јер сада видим како се наша брда зелене, ја бих желио да то учине свуда гдје још нису учинили. Наш ће човјек осјетити за десет година што је значила коза за њега, а што за шуму. Потребно је гајити овце јер оне дају млијеко и вуну. Гајите овце, оне неће уништити шуму. А ви знате да шума и климу поправља. Кад ова брда буду шумом обрасла, онда ту неће бити онако суха клима, као што је имате преко љета, онакву несносну врућину. Клима ће се мијењати, а тиме ће се добити више могућности за интензивнију обраду земљишта које овдје имате.”

Ова неразумна одлука довела је до великог осиромашења херцеговачког сељака, коме су козе, као вишеструко корисне животиње, представљале извор егзистенције. После десет година одлука је укинута у целој Југославији. Надлежни су увидели да је била промашај, али то нису признали.

У том периоду, а и раније, уз безброј идеја, није било праве државне стратегије у развоју пољопривреде захваљујући којој би херцеговачки сељаци нашли своје место и своју шансу.

Миливоје Мишо Рупић,

Београд