Норвешки рођендани

Горњи Милановац – Последњи сунчан дан у октобру супружници Ева и Олав Гоберг, из норвешког града Сандефилда, искористили су да прославе своје рођендане. Обоје су навршили 50 лета, а рођенданска торта се јела у хотелу "Неда" на Руднику. На рођенданском слављу веселило се тридесет и четворо њихових пријатеља и комшија са севера и још толико званица из рудничког краја. Нису изостале ни три њихове кћери, Турил, Ингун и Сири, као ни Олавови отац и мајка.

– Захвалан сам вам свима на даровима, посебно Анки и Драгољубу Хаџићу на одлично организованом весељу у част наших рођендана. Желео сам да својих првих пет деценија живота навршим у Србији, јер се осећам 70 одсто Србином – говорио је Олав кад је пред Еву и њега стигла рођенданска торта. Говорио је врло добрим српским језиком.

Први његов сусрет са нашом земљом догодио се 1987. године кад је полаган темељац за Кућу југословенско-норвешког пријатељства, дивно здање на источном рубу града. Наши људи су, после свечаности, водили својим кућама госте на конак, па се Олав обрео у дому Драгољуба и Анке Хаџић из села Јабланица.

– Одмах смо се спријатељили – сећа се Драгољуб. – Олав је желео да са својим новим пријатељем прича без преводиоца, па ми је предложио да ме научи да говорим енглески или норвешки језик. Авај, брате, рекао сам му, ја брзо учим занате, графичар сам, а знам још направити што пожелиш од камена, дрвета и коже, али не могу ломити језик учећи стране речи. "Добро, ако је тако, ја ћу научити српски", рекао је мој гост. Кад је, идуће године, поново дошао код мене, разговарали смо на српском – прича нам Драгољуб Хаџић.

Није се, дакако, стало на томе. Олав је Драгољубовим синовима помогао да се школују у Норвешкој, у највећој кризи код нас одвео је, на две године, и Драгољуба и нашао му тамо посла. Драгољуб је узвратио поклоном плаца на својој очевини у Јабланице где данас ниче Олавова кућа у стилу српске неимарске традиције, јер "кад Ева и ја окончамо радни век, пензионерске дане ћемо овде да трошимо". Крај Олавове, упоредо, израста и кућа Драгољубова, обе посве налик једна другој, као јаје јајету – лепо је да добри пријатељи буду и прве комшије.

– Има још веза породице Гоберг са нама – допуњава Драгољубова Анка дотле речено. – Ана је професионална куварица и, пре две године, на милановачком такмичењу у кувању рибље чорбе освојила је прво место. А прошле године њихова кћерка Турил је постала српска снаха: удала се за нашега Предрага Радојичића. За сада обоје живе у Норвешкој.

Олав Гоберг одавно гаји, ни њему лако објашњиву, наклоност према Србији и Србима. Током ратних деведесетих много се ангажовао око прихватања избеглих из Хрватске и БиХ, налазио им посао, посећивао избегличке кампове и помагао. У свих 78 дана бомбардовања Србије, 1999. године, Олав је, безмало свакодневно, писао чланке против НАТО агресије у норвешком дневнику "Афтен постен", ризикујући неприлике са званичницима у својој земљи. У то најтеже време по нас, остао је на челу Норвешко-југословенског друштва и сачувао га од распадања.

Но, вратимо се још једном рођендану. Свирала су два оркестра: један из Норвешке у којем су музицирали по један Србин и Грк и два Викинга, и други Мишка Никшића овдашњег. Норвежани су се, богме, радо хватали у шумадијско коло. У програму рођенданске свечаности биле су и посете Опленцу, Враћевшници и другим местима. На градилишту нове цркве у Јабланици, једна Норвежанка је подигла изнад главе свој шешир у небо окренутог отвора у који су гости спуштали прилоге, а да нико не види колико ко прилаже. За тили час се збрало 700 евра – скромна, али од срца дата помоћ за довршење богомоље.