Свештеник уметности

Ваљево – Интернационални уметнички студио у Ваљеву још једном се на достојан начин одужује свом идејном творцу, преминулом сликару Радовану Трнавцу Мићи, по коме носи име. У уторак је свечано отворена изложба „Мића – jуче, данас, сутра”, на којој су представљена Мићина дела – слике и објекти настали од 1974. до 2012. године, из приватних колекција његове ћерке Милице Трнавац, његових пријатеља Слободана Кривокапића и Момчила Тодоровића и колекције самог Интернационалног уметничког студија. У поставци су се нашла и дела која ваљевска публика до сада није имала прилику да види.

Радован Трнавац Мића је био велики човек и мајстор сликарства о којем су историчари уметности и ликовни критичари одавно већ рекли све што треба, изјавио је Мирољуб Филиповић Филимир, академски сликар и велики Трнавчев пријатељ, отварајући изложбу. Он је скренуо пажњу и на личност Радована Трнавца Миће, рекавши да је, поред тога што је био велики сликар, био и јако скроман.

– Поред тих реферeнци, Мићу је красила још једна ретка особина. Сликари углавном јесу добри, племенити људи који својим стваралаштвом освајају просторе слободе и праве пријатељства, повезују градове, повезују народе, али Мића је имао посебну способност, велику харизму, он је својом добротом просто пленио – истакао је Филиповић.

У тексту за каталог ове изложбе он је констатовао да људи попут Трнавца знају да је мисија уметника да праве мостове разумевања и ширења љубави међу људима и да је Мића то увек радио.

„Он је знао и говорио да доброта није утихнула. Попут правог витеза борио се да том својом добротом и племенитошћу дарује сваког кога сретне, сваког са ким се дружи и пријатељује. Као прави свештеник уметности, Мића је веровао да долазе боља времена, веровао је да неумитно долази овоземаљско време хармоније коју ће обележити уметност”, написао је Мирољуб Филиповић Филимир.

Каталог садржи и текст „Лепота ђубришта”, који је својевремено легендарни Момо Капор написао поводом прве самосталне изложбе Радована Трнавца у галерији Коларчевог народног универзитета у Београду 1979. године. Тада тек дипломирани сликар окружио је свечани скуп призорима са ђубришта и отпада, написао је Капор.

„На овом ђубришту распада се нада. И у сред те трулежи, на гнојној хрпи ђубрета и одбачених предмета, бачене су лутке и људи, гипсана торза – читава поетика надреалистичког сликарства стрпана је у шупу младог београдског сликара. Када се закорачи у његове слике, обузима нас страх помешан са гађењем. Као да смо, одједанпут, открили забрањени пролаз, тајну мучионицу ствари, подземни лагум у коме смо, трпајући предмете који нам више нису били потребни, затрпали, у ствари, себе саме”, стоји у Капоровом тексту. Он је том приликом подсетио на Дада Ђурића, Уроша Тошковића, Леонида Шејку и остале побуњенике Медијале који су „откривали поезију распадања”...

„Отпад је кључ њихове филозофије, стога није нимало чудно што Трнавац наставља да истражује кобну привлачност овог вечног складишта, да преврће старудије, раставља сатне механизме, криви знакове за паркирање, откида луткама главе и руке да види шта има унутра... Он то чини са зачуђујућом вештином и занатском зрелошћу. Али ко зна? Можда ће у тамној шупи, у којој има свега и свачега, једног дана пронаћи и комад ведрине; можда, једно чисто, случајно бачено место из кога ће да се роди ново сликарство”, писао је Момо Капор о Трнавцу 1979. године.