Sveštenik umetnosti

Valjevo – Internacionalni umetnički studio u Valjevu još jednom se na dostojan način odužuje svom idejnom tvorcu, preminulom slikaru Radovanu Trnavcu Mići, po kome nosi ime. U utorak je svečano otvorena izložba „Mića – juče, danas, sutra”, na kojoj su predstavljena Mićina dela – slike i objekti nastali od 1974. do 2012. godine, iz privatnih kolekcija njegove ćerke Milice Trnavac, njegovih prijatelja Slobodana Krivokapića i Momčila Todorovića i kolekcije samog Internacionalnog umetničkog studija. U postavci su se našla i dela koja valjevska publika do sada nije imala priliku da vidi.

Radovan Trnavac Mića je bio veliki čovek i majstor slikarstva o kojem su istoričari umetnosti i likovni kritičari odavno već rekli sve što treba, izjavio je Miroljub Filipović Filimir, akademski slikar i veliki Trnavčev prijatelj, otvarajući izložbu. On je skrenuo pažnju i na ličnost Radovana Trnavca Miće, rekavši da je, pored toga što je bio veliki slikar, bio i jako skroman.

– Pored tih referenci, Miću je krasila još jedna retka osobina. Slikari uglavnom jesu dobri, plemeniti ljudi koji svojim stvaralaštvom osvajaju prostore slobode i prave prijateljstva, povezuju gradove, povezuju narode, ali Mića je imao posebnu sposobnost, veliku harizmu, on je svojom dobrotom prosto plenio – istakao je Filipović.

U tekstu za katalog ove izložbe on je konstatovao da ljudi poput Trnavca znaju da je misija umetnika da prave mostove razumevanja i širenja ljubavi među ljudima i da je Mića to uvek radio.

„On je znao i govorio da dobrota nije utihnula. Poput pravog viteza borio se da tom svojom dobrotom i plemenitošću daruje svakog koga sretne, svakog sa kim se druži i prijateljuje. Kao pravi sveštenik umetnosti, Mića je verovao da dolaze bolja vremena, verovao je da neumitno dolazi ovozemaljsko vreme harmonije koju će obeležiti umetnost”, napisao je Miroljub Filipović Filimir.

Katalog sadrži i tekst „Lepota đubrišta”, koji je svojevremeno legendarni Momo Kapor napisao povodom prve samostalne izložbe Radovana Trnavca u galeriji Kolarčevog narodnog univerziteta u Beogradu 1979. godine. Tada tek diplomirani slikar okružio je svečani skup prizorima sa đubrišta i otpada, napisao je Kapor.

„Na ovom đubrištu raspada se nada. I u sred te truleži, na gnojnoj hrpi đubreta i odbačenih predmeta, bačene su lutke i ljudi, gipsana torza – čitava poetika nadrealističkog slikarstva strpana je u šupu mladog beogradskog slikara. Kada se zakorači u njegove slike, obuzima nas strah pomešan sa gađenjem. Kao da smo, odjedanput, otkrili zabranjeni prolaz, tajnu mučionicu stvari, podzemni lagum u kome smo, trpajući predmete koji nam više nisu bili potrebni, zatrpali, u stvari, sebe same”, stoji u Kaporovom tekstu. On je tom prilikom podsetio na Dada Đurića, Uroša Toškovića, Leonida Šejku i ostale pobunjenike Medijale koji su „otkrivali poeziju raspadanja”...

„Otpad je ključ njihove filozofije, stoga nije nimalo čudno što Trnavac nastavlja da istražuje kobnu privlačnost ovog večnog skladišta, da prevrće starudije, rastavlja satne mehanizme, krivi znakove za parkiranje, otkida lutkama glave i ruke da vidi šta ima unutra... On to čini sa začuđujućom veštinom i zanatskom zrelošću. Ali ko zna? Možda će u tamnoj šupi, u kojoj ima svega i svačega, jednog dana pronaći i komad vedrine; možda, jedno čisto, slučajno bačeno mesto iz koga će da se rodi novo slikarstvo”, pisao je Momo Kapor o Trnavcu 1979. godine.