Дан младости – Титов програм за подмлађивање

Александар Апостоловски

Негде између заборављених црвених пионирских марама и јутјуб клипова са снимцима „слета из ’77”, лебди као сећање 25. мај, некадашњи Дан младости. Била је то ритуална литургија Титове Југославије, иако га данашња омладина зна више по певушењу песме „Друже Тито, ми ти се кунемо”. Некада је то био дан када су се народи и народности стапали у једно, у име друга Тита и његовог вечног Дана младости, као да се никада неће завршити ни рођендан, ни живот човека који је стигао ко зна одакле, али је завладао другом Југославијом као црвени поглавица зараћеним балканским племенима и владао чаробним коктелом чврсте диктатуре и неоспорне харизме играча светског калибра.

Тај дан, слављен као рођендан опсенара чији се акценат још истражује како би се наслутило одакле је дошао, био је споран као и датум његовог рођења, али је коначно изабран 25. мај, који је уписан у његову мистериозну крштеницу, јер се лепше уклапао у календар митова.

Био је то тренутак када се држава претварала у позорницу кореографског ентузијазма. У школама су учитељи спремали говоре и диктирали их пионирима који су вежбали формације као мали војници илузије самоуправног социјализма, а омладинци су, знојећи се, цртали срца од својих правилно распоређених фигура за вољеног вођу.

Тог дана стадион ЈНА није био само спортска арена. Постајао је храм, позорница, позориште и парада. Слет, та кореографска монолитност која би и Ким Џонг Уна данас оставила без даха, па би рекао, шта ли раде ови моји, деловала је као синхронизовани поздрав цару у белом. Хиљаде омладинаца, у бојама република, стварало је људске мозаике, разливене цветне шаре које су из птичје перспективе формирале њему важне речи попут „Тито” и остале пароле из репертоара његове пропаганде.

Слетови су били музичко-сценски сплет дисциплине, идеологије и стварања култа личности. На београдском митском стадиону хиљаде младих, правилно довођених из република и покрајина, слагали су се у слике које је камера хватала из хеликоптера, као да ће све те кичасте кореографије, ако се ухвате из правог угла, ући директно у уџбенике. Те слике нису биле само пропаганда, биле су веровање. Нација је тада имала веру која се звала комунизам, а нечастиви, који је покушао да поништи Свевишњег, био је Тито.

Слет није био само физичка вежба с револуционарним маршевима, већ је постао сценографија државе у пуној снази. Вежбало се месецима. У сваком граду, свакој школи, на сваком школском игралишту. Разредни је био кореограф, директор је био идеолог, а деца су била пиксели у живој слици социјалистичког сна, као на телевизору од 85 инча. И све то је кулминирало 25. маја, дана када су сви стајали пред телевизором, некадашњим смешним кутијама које се никада нису квариле, па се сада чини да су телевизори из Електронске индустрије Ниш били комунистичка завера која показује да је та идеологија, иако сравњена са земљом и исмевана, заправо била неуништива. Попут сваке револуције која тече, па макар скривена у смешно дизајнираним телевизијским апаратима који пркосе времену, влажним подрумима или отпаду на који су бачени.

Нисам никада учествовао у слету јер сам још био клинац, али су другари из старијих разреда месецима раније вежбали у школским двориштима те балетско-стројеве перформансе, а потом аутобусима одлазили на локалне стадионе, где се склапала кореографска слагалица завршног програма, посвећена човеку и идеологији која је изазивала колективно и хистерично обожавање, засновано на слепој оданости и страховлади. Али и стандарду ондашњег радног човека, који је, без сваке сумње, живео као у просечно развијеним земљама Европске економске заједнице, претечи данашње Европске уније.

Штафета није била обична палица, већ свети предмет, прављена од дрвета, метала, љубави и заблуде. Њу су носили кроз села, градове, фабрике, руднике и школе. И свако је желео да је дотакне, макар за секунду, као да преноси ДНК једне идеје. Када би стигла у Београд, предавала се Титу као завет – да је омладина спремна, здрава, јака и правоверна.

Штафета је, дакле, била више од симбола. Она је била реликвија. Носили су је у рукама ученици, студенти, рудари, подофицири и насмејане омладинке. На њој су биле урезане поруке оданости и веровања у вечну младост, јер су пропагандисти, а нарочито он, знали да са старењем Тита стари и његова идеја. На бини, у свечаној ложи, окружен члановима партијског и државног врха, он је седео нежан као отац, строг као маршал и театрално одсутан као историја која му је неумитно куцала на врата. Старац би махао руком, као да је хтео да је отера, док је омладина, тренирана да не дише док трчи у ритму идеала, пролазила по стадионској трави с осмехом увежбаваним годинама.

Дан младости је, наравно, био и тренутак када је Савез комуниста правио аудицију за будуће кадрове. Ко најлепше изрецитује, ко најзатегнутије подигне заставу, а ко најгласније викне: „Смрт фашизму – слобода народу”, тај можда заврши у Централном комитету. Или бар добије наградно летовање у Поречу.

Тако смо у том југословенском Трумановом шоу-програму живели пројектовану младост по рецепту са Бриона. Сви једнаки, само неки једнакији. Имали смо братство, јединство и палицу која је путовала по републикама као свети грал, само што је уместо чуда, доносила монотоне ТВ преносе који су се понављали из године у годину.

Све се знало унапред, а сви су буљили као да је први пут. Камера би зумирала Тита на почасној трибини. У белој китњастој маршалској униформи, дизајнираној као униформе латиноамеричких диктатора, намењеној главнокомандујућем копненних, ваздухопловних и поморских снага, као на југословенској верзији Олимпа, Јосип Броз је у стадионској ложи знао да ће његова творевина трајати све док траје и он и зато је симболички обнављао младост која је копнила у њему, стварајући култ међу пионирима и омладинцима, узалуд верујући да неће скренути са његовог пута. Као да су, стежући чвор црвене мараме, пионири одржавали чврстину југословенске федерације.

Иако је то било све савршено режирано и беспрекорно контролисано, било је стварно, јер су у тај дан веровали милиони, а када толико људи верује у исту причу, она престаје да буде лаж. Бар на тренутак, јер онога часа када је пролазност закуцала на Титова врата, многи јунаци тих савршено изведених слетова, фигура и рецитација о њему распали су се у формације супротстављених и зараћених страна, скривајући дубоко у подсвести дане, недеље и месеце када су вежбали савршене стилске фигуре социјалистичке мушкости и певајући бесмислене револуционарне баладе о његовој бесмртности која је требало да пређе на њих и траје на вјеке вјеков!

Данас је 25. мај – тек повремени пост на „Фејсбуку”, уз понекад духовите, понекад романтичне коментаре. У Кући цвећа на Дедињу се окупи понеки носталгичар, веже пионирску мараму и стави титовку с петокраком, салутирајући са песницом на челу поред Титовог вечног коначишта, као да понавља заклетву прохујалој младости. Тамо се још чује звиждање ветра социјалистичке патетике, помешан с мирисом пржених кобасица и звуцима партизанских песама са звучника „Made in China”.

Ипак, негде у сенкама времена, 25. мај и даље живи. Не у борбеним песмама, већ у иронији. Јер историја воли да се понавља – прво као мит, затим као ТВ емисија са лошим рејтинзима у којој смо као клинци били макар један дан главни јунаци у стубови поретка.

Иако оспораван, па идеолошки побеђен, Тито је одмах прецртан, као границе његове велике земље и попут његових статуа и споменика изливених у бронзи, који су или разбијани или склањани у подруме, као неуништиви телевизори старих југословенских електронских индустрија.

Али како време протиче, испоставља се да легенду о Титу није тако лако растурити, за разлику од федерације и република које је држао на узди, као каубој школован у лавиринтима Коминтерне и ко зна још где.

Штафете су у витринама музеја, а слетови су замењени рекламама за мобилне оператере или кладионице, док уместо рецитатора, децу данас уче инфлуенсери.

Тита и Југославије више нема, али 25. маја их се присетимо. Деца су марширала с бакљама, а одрасли с каријерама, сви под истим слоганом: „Друже Тито, ми ти се кунемо да са твог пута не скренемо!”

Јер знало се да онај ко скрене удари у дрво, на равном путу. Као и револуција коју је предводио старац са идеолошким програмом за подмлађивање!